Гласник Скопског научног друштва

9 Бедба и заманица у Срба средњега века 55

Крушевачкој Жупи сада каже замена, у Цр. Гори замјена, у Бугарској замбнка или замбница“ Ну стара, средњевековна заманица нема никакве везе са тим значењем па, према томе, ни са данашњим обичајем замене или позајмице.

По мом уверењу, као једино тачно се може сматрати, да је стара заманица постала од речи ман или мани, за коју се у Кјесшки Југослав. Академије мисли да је „ваља да ријеч прасловенска“. Да је она раније употребљавана у говору, сведочи народ. пословица, записана у првој половини 18. века, која гласи: „Чавб ки не држи, мани забијаш“.“ У данашњем народном говору, међутим, тај основни облик једва ако се где чује, али је за то очуван у речима заман,.узаман и заманице. Нестајање речи ман или мани наступило је извесно увлачењем турских речи бадава и џаба или џабе.

Зато су и Ђ. Даничић и Фр. Миклошић били у потпуном праву, кад су реч заманиша тумачили да значи отанљ, тј. нешто без плаше, без награде, на празно. Приговор Ст. Новаковића — како је напред у 2. одељку наведено да му се такво тумачење „не чини подесно“, није ни најмање оправдан.

Кад се овакво схватање речи заманица пренесе на рад подложника на господарским газдинствима, онда рад заманицом представља онај рад, који је обављан без икакве награде, па и без хране. Према томе, ако је у средњем веку рад бедбом означавао онај рад, за време којега су бедвари добивали

храну од оног коме су радили, — онда је рад заманицом означавао сасвим противан поступак. (тога, раније наведено објашњење Ст. Новаковића, да је „бедба работа..., на коју се ишло заманишом“, не само што је нетачно, већу

себи садржи тврђења, која једно друго искључују. .

Према томе, рад заманицом не претставља никакав нов начин обављања обавезних работа. Такав је рад, може се рећи, у српској држави средњега века постао правилом, настављен је и за време турске владавине, па га и данас још има. Нестало је само назива заманица, пошто су је истисли називи, и то најпре римски и византијски анзарија, а доцније турски кулук или понегде беглук. И ангарија и кулук и беглук представљају самим собом рад без награде и хране, те су ти називи потпуно заменили заманицу. Понегде место ангарије, кулука или беглука постоји шлака, по постанку свом по свој прилици старог словенског порекла. Али има и тлака, које су потпуно једнаке са мобама. Како је до тога дошло, питање је веома занимљиво, али не баш тако лако да се потпуно расветли.

Предња излагања, мислим, довољна су да покажу: да је рад заманицом у средњем веку био, што се данас разуме под радом на кулуку, — као што је ондашња бедба била иста што је данашња моба.

(Остаје сад да се покаже, да ли и уколико такво схватање одговара ондашњим законодавним одредбама.

6. РАЗМАТРАЊЕ ЗАКОНСКИХ ОДРЕДАБА О БЕДБИ И ЗАМАНИЦИ.

Супротност значења бедбе и заманице најбоље се може уочити у хрисовуљи цара Душана, коју је око 1348—1353 издао манастиру Св. Арханђела код Призрена. У њој је прописано за неке црквене људе:

Да 008 црвккн на ставпч је црвковнихв што ни зе Закона: трн дкнН решни заманицомњ ин трн о дени прбмаатнне ни кКдеб, н трн двнн сена да ког заманницомћ... (687—8).

' Речи замена и замјена има и у Вуковом речнику, али само у значењу Егзау, МептеКапо. Међутим те се речи употребљују и у смислу радње бозајмицом.

» Ровјомтсе, 12дао []. Папес (1871).

8 Сви наводи из хрисовуља узети су, где није друкчије означено, из зборника Законски спомениши српских дросава средње века, који је уредио Стојан Новаковић а издала Срп.

Краљ. Академија (Београд, 1912). Бројеви стављани у заграде после навода означују стране тога зборника.