Гласник Скопског научног друштва

56 Гласник Скопског Научног Друштва. 70

Из те одредбе јасно је ово: Црква је имала своје сшлљие, тј. делове земље, које је обрађивала искључиво у своју корист. Да би то постигла, стављено је у дужност црквеним људима да раде: 3 дана око сетве јесењих (озимних) усева и 3 дана око косидбе ливада и то заманицом, тј. без награде и о својој храни. Али су осем тога имали да раде и бедбом, тј. о храни црквеној. (Само се не може тачно рећи, да ли је та бедба имала да обухвати споменута 3 дана око пролетње сетве, — или је и ту пролетњу сетву требало извршити заманицом, а за бедбу да се је мислило на још неки уобичајени рад мимо тај. Кад се узму у обзир друге одредбе о бедби, изгледа да је у предњој одредби бедба споменута само као допуна тачно одређеној количини рада, који се је имао вршити заманицом. Ну није немогућно, да се бедба односи и на тродневни пролетњи рад. У том случају повлачење разлике између рада с јесени (ваманицом) и рада с пролећа (бедбом) може се објаснити познатом појавом, да у току јесени влада обиље, док се у току пролећа јавља обично оскудица у храни. Зато се је могло од црквених људи лакше тражити да с јесени раде о својој храни, а да им се с пролећа притекне у помоћ потребном храном за време рада.

Упоредо су та два начина вршења работа прописана и у хрисовуљи краља Милутина, коју је 1321. год. издао манастиру Грачаници. Тамо је наређен овај законћ гтадвг Срвкавић (од речи до речи како је објављен):

еропкхк обе 9 иктн а сокадкникк 6 н зиманнцомке АЕ падга 3 МЕТИ 1

да 008 и тако да га по...38, покфкуб н 8 урбпв бенпао.... И анвадд надв ћдркенцогик ДАЛЕКЕ ДА ког ККАКУ накоснцолмћ спаасти н здЕти.,.. И да лове три дни закеце заманнцомк фазвк џоповв... (6835—6).

По свему судећи, може се лако запазити, да понека наведена места или нису била јасно стилизована, или нису тачно преписана ни прочитана. На те „очевидне неисправности на више места“ скренуо је пажњу (на стр. 637 Закон. Споменика) и Ст. Новаковић, наводећи као разлог за то невештину Ст. Верковића, који је ту хрисовуљу преписао и објавио. Несумњиво је, међутим, да су по тој наредби меропси имали на црквеној земљи да обраде по 9 мати а сокаљници по 6 мати заманицом, тј. о својој храни, као што су заманицом имали и 3 дана да лове зечеве. Али осем тога били су дужни још да ору (рачунајући на сваки плуг) и по 3 мати бедбом тј. о храни црквеној, као што су бедбом имали те тако пооране и засејане њиве и да среде. Најзад бедба се је имала сакупити и ради кошења ливада и сређивања сена.

У другим досад познатим хрисовуљама оваквог упоредног прописивања бедбе и заманице више нема, већ се спомиње само бедба.

Тако је урађено најпре у хрисовуљи краља Милутина, коју је 1300. год. издао манастиру св. Ђорђа код Скопља и у којој се бедба уопште први пути спомиње. У њој постоје три одредбе о бедби. У првој одредби каже се:

И кто ге окрбтав тбгни леднее а не црвкени сбдеште на селиштихк бв. Георгима, да дао цркккни отк жита четбркто... НО Да ор8 црвкан даНК ККАКЕ и ода жно денк но да коге денв. (618)

Што се бедбе тиче, то исто важи и за сваког оног, који би пришао дркви „самохотијо“. За сваког таквог досељеника наређено је:

да веств о скокодкне отк скЕХк факотк кралакевства „ин, фазкћк Црккен

кбдек8 8 дни 8 годиштн. (619)

" То је Ст. Новаковићу било, свакако, познато и онда, кад је писао своју расправу Село (објављену 1891). Зато је неразумљиво, што је такву наредбу том приликом (на стр. 217) навео

без ограде, и то почињући текст са места (и заманицом бедбу....“), где је при објављивању тај текст погрешно прекинут. Сматрам да би најлогичније било, ако се први став чита овако: Меропкдв офе 9 метн а сокаањннка 6 мвти заманнцомк. БКДАК8 от пабвга 8 мети.... ИМ место МидЕ ЖАФОКЕНЦОЈИЊ извесно треба читати МАЖДрК-

КНЦОгИЋ.