Гласник Скопског научног друштва

77 Бедба и заманица у Срба средњела века 63

Али су све то потанкости, у које је сада тешко прозрети и преко којих се може и прећи. Главно је за овај мах утврдити, да наведени примери и подаци не само не искључују већ напротив, потпуно доказују како могућност. одржавања моба у средњем веку, тако и постојање обавеза за ондашње господаре, да подложне работнике хране за време рада као мобаре. Већ саме те две чињенице довољне су, да друштвене прилике и аграрно-правне односе у нашем народу средњега века представе у сасвим другој светлости него што се је досад мислило.

8. ОБЈАШЊЕЊЕ „ЗАМАНИЧНЕ“ ВОЈСКЕ.

Против тумачења заманице као нечег без награде, а работе заманицом као рада без награде и о својој храни, може се такође приговорити. Нарочито се може навести заманична војска, коју спомиње босански краљ Ст. Томаш у повељи од 14. октобра 1458. год., издатој српском властелину Стефану Ратковићу. У њој је, наиме, краљ учинио почтеном8 властелина керном8 сл83н аогофет8 Степанбв ову мнлостЕ:

да Е саокоданњ, онб Н негока деца и негова кдћа, отб вонске, отв т9јике и од ИНЕ ОДА Беаке, НЗАМШЕ кадв госпоцтво ни греде нашомњ главом на ком вонскв, тада да но онк Е8де полагб Маск свонин гадгамн. ада ан е заманична вонска по убсагб, што иномб дбгаг8 нашем, тон н неговеић гелогив (35).

У расправи Сшара српска воска (објављеној 1893. на стр. 69) Стојан Новаковић је сматрао, да заманична војска значи ону војску „у коју се дизало све што може оружје носити, и која се, без сумње, дизала у крајњим потребама, кад је све у опасности.“ У истом смислу је речи краља Ст. Томаша навео Новаковић и у расправи Село (стр. 217), налазећи да оне иду у прилог његовог схватања о значењу работа заманицом. |

Али Ст. Новаковић није потпуно у праву ни по том питању, или се бар таквим његовим тумачењем не открива оно, што је чинило суштину заманичне војске.

У Рипозшпа ха ћту. ргаупо-ромјезни Кјесик (у свесци Х., од 1922.) под речју гататса у вези са придевом гататбап Влад. Мажуранић упутио је, ради објашњења, на реч тагој, пошто се вели, по значењу та реч подудара са придевом хататбап. За мазоле, пак, каже (у свесци ЈУ. од 1913.), да су то били они ускоци, које је крајишка војна управа у Лици и околним крајевима била населила „с обавезом, да према потреби врше војну службу.... о власшишу шрошку, кад се подигне сва земља под оружје.“ Зато наведене главне речи из повеље краља Ст. Томаша: „када ли је заманична војска...“ Влад. Мажуранић протумачио је да значи: „кметом оних села, које је краљ дао „обдаренику, дужност је поћи заман на војску, како и вас ини русаг чини.“ Другим речима дужан је био кренути на војску о свом трошку, о својој храни.

Да су такве војне дужности постојале, може се потврдити и изричним наредбама, од којих неке наводи и Влад. Мажуранић. Најстарији спомен о томе налази се у повељи краља Фердинанда, коју је 1531. год. дао ускоцима пребеглим од Гурака и настањеним у Жумберку. „Дајући им том повељом земљишта на уживање, за првих 20 година ослободио их је „сваке друге даће, осим дужносши војевања, свакога о својем шрошку (ам! 1тет ајопеп Совзтеп)“. — Други докуменат је из 1599. год., којим се утврђују дужности насељеника из Бихаћске околине у Туровом пољу, у Хрватској. По том писмену насељеници нису имали да дају „тлаке ниједне, него ако би када орсашка велика војска била, када би се вас орсаг полаг цесарове заставе подигал, да онда у војску змеђ себе пошаљу људи, колико орсашко докоњање буде, о својем брашну“. (Слично томе је и

" Неуаћзја штђам, вађгао Е. Гора, св. 1 (1894), стр. 387. — Сличне одредбе о војевању ускока о свом трошку наводи из 1530 и 1538 год. и Др. Јосип Мал у расправи Ускочке сеобе и словенске покрајине (Насеља књ. 18, 1924 год., стр. 112—4.,