Гласник Скопског научног друштва

СОФИЈСКИ НАДБИСКУП ФРА ПЕТАР БОГДАН БАКШИЋ.

Изменични утицаји појединих скрипторија југословенске књижевности с нашег и с бугарског језичног подручја нису довољно проучени, и ако су ти утицаји белодани: доста је подсетити на бројне наше преписе дела трновског патријарха Јевтимија, од кога су понеки списи и сачувани чак само у нашим редакцијама (1).

ако, ето, у старије, нарочито преднемањићско, доба није било ништа необично, што су књиге бугарских скрипторија могле наћи читалаца, преписивача и подраживача дубоко код нас на западу, али касније, особито после пропасти бугарске државе, наступио је обрнут случај: добар део Бугарске, нарочито западна страна њезина, била је у зони нашег литерарног језика.

У Видину, на пример, већ за четрнаести век, лепо се то запажа и у званичној преписци Јована Срацимира Последњег (2), а није без интереса, да је за његову жену Ану, Румунку родом!3), 1360, писан у нашем књижевном језику ондашњем један ванредно занимљиви, али довољно непроучени, зборник живота разних светитељица (4), између којих се, поред Марије Египћанке, сусрећемо с Тајсијом и с Аврамовом синовицом Маријом, дакле с познатим грешницама из „Таиде“ и из „Мишљења Госп. Јеролима Коањара“ Анатола Франса.

Па и касније, али нарочито у шеснаестом и у седамнаестом веку, писци западне Бугарске, поготово из Софије и из рилског манастира, писали су утврђеном графиком наших литерарних скрипторија (5), па је у овом погледу особито поучан случај попа Пеје, софијског биографа Св. Ђорђа Кратовца. Уосталом биће, можда, понешто одлучивало и то, што је један део садашње Бугарске (самоковска и ћустендилска епархија) допао био под обновљену пећску патријаршију. А у тој патријаршији није никад недостајало пропагатора Пајсијева хуманистичког одушевљења, да у немањићској и деспотској периоди виде класичне узоре и за архитектуру и за сликарство и за књижевност нашу, мада је на западном делу Словенског Југа Ренесанса била већ давно пропустила дуго

(1) П. А. Сирку, Еввим!л патрјарха терновскаго служба преподобнон царишћ Оеофанћ. По рукописи ЖМУ ХУМ вћка Хиландарскаго монастмрл на Абонћ, Санктпетербургљ 1900, 1.

(2) Ј. Водаап, Еле Њисамзеће ЏуКкипде дез Сатеп Јоан Згастит, Акећју а чјамзеће РћПојовте ХУЦ, Ветнп 1895, 544. Л. Малешичљ, Едно писмо отђ бљлгарски царђ Срацимирђ, Бљлгарски прбгледђ ПЦ, Софил 1895, 11, 308. С. С. Бобчев», Царљ-Срацимировото писмо до Брашовлни, Извфстил на Историческото дружество вљ Софил [М, Софил 1915, 76.

(8) К. Иречекг, Бљлгарскин царђ Срацимирђ Видинскић, Периодическо списание на Бљлгарското Книжовно Дружество вљ Срфдешљ |, Србдешљ 1882, 39.

(4) И. Марштнова, Бдински сборникљ 1360. Рукописђ гентскоћл бибмотеки, Паматники древнеи писрменности и искусства ХЛ, С.Петербургљ 1882, 28. П. А. Смрку, Кљ исторши исправленја книгђ вђ Болгарги вљ ХМ вђкђ 1. 1: Времл и жизнђ патрјарха Евбимја Терновскаго, Санктпетербургљ 1898, 443. А. И. Аиимирскт, Кљ истори апокрифовђ и легендђ вљ Јожно-славланскои писбменности, Извфети отдбленл русскаго азвка и словесности Императорскоп Академји Наукљ ХМ. 3, Санктпетербургљ 1909, 126.

(5) П. Сирку, Очерки изљ исторји литературнњтђ сношени Болгарђ и Сербовљ вђ ХМ—ХМП вћкахљ. Жите св. Николал Новаго Софскаго, Санктпетербургљ 1901, ССХ!. Један такав зборник занимљивих апокрифа писан 1628 далеко на истоку од Софије, у Гложанима на реци Виту, описао је Р. Грујић, Из лектире наших праотаца, Источник, Сарајево 1910, бр. 2-6.

5ђ%