Гласник Скопског научног друштва
68 Гласник Скопског Научно Друшшва 2
насиљем задржавани народни говор, да као несавладива бујица суверено уђе у све књижевне родове.
Доста је међутим и површно прегледати каталоге разних библиотека бугарских, да се види, како су, просто до осамнаестог века, православни Бугари највећим делом писали баш онаким истим, вештачким, језиком књижевним, какав је онда био у пракси и код писаца православног дела нашег народа.
о ће да их дели
(Само да аналогија буде потпуна, занимљиво је напоменути, да су и католици западне Бугарске кроз цео седамнаести век настојали да пишу онаким истим литерарним језиком, какав је био тад у употреби код католичког дела нашег народа!
А симпатична та појава била је резултат тако зване ћипровачке школе.
ж
Ћипровац, који се сад зове Чипровешљ и Чипоровци, мала је прибалканска погранична варошица с тесним калдрмисаним улицама на десној обали Огоста у северозападној Бугарској(б). Окружен шумама, у романтичној долини једној, с именом, које је, ваљда, у вези с грчком речи хтуподриоу (7), хлуфршу, што значи башта, ако није у том имену траг раширеног култа према афричком мученику Св. Ципријану (Сурпапиз, Стте, Чибран, Чубар), Ћипровац је био некад врло напредно и богато рударско место. Од прилике половина становништва у њему, око две хиљаде лица, били су у почетку седамнаестога века католици, одлични рудари и окретни трговци, с далеко разгранатим везама и с живим традицијама, да су они остаци једне саске колоније (8), и ако су тад били, поред свега верског антагонизма према својим православним сумештанима, осећајем отворено Бугари, а језично употребљавали неки говор тимочко-лужничког типа, који их је, и више него сад, спајао с нашим дијалектима источне Србије.
(Са оближњим, исто тако напредним, селима Железном и Копиловцем био је Ћипровац, благодарећи некад богатим рудницима своје околине, одавна царски хас, чији су приходи били намењени за валиде- султанију, дакле за царицу мајку, а тим је цео тај крај допао у завидан положај привилегираног војводства (9), с нешто блажом и сношљивијом управом.
У једну реч било је то ванредно подесно место, да се отуд крене с организацијом католичке цркве у Бугарској.
Ту организацију провео је онда један Бошњак, фра Петар Злојутрић или Злојутро, из Соли, данашње Тузле, због чега га и зову (ССољанин (Соланин, БоПпајо, БаПпаје, Заџпан, Занпаћи5). Као бивши провинцијал надалеко раширене фрањевачке босанске редодржаве (1590—1593), дакле човек поуздања и такта, упућен је он, не без политичких намера, негде крајем 1596 (10), да обађе србијанске и бугарске католике. (Он је одмах схватио првокласну важност Ћипровџа
(6) 4. Мариновз, Чипоровци или Кипровецљ, Сборникђ за народни умотворенил, наука и книжнина Х| Софил 1894, 135.
К. Љтесек, Сезђу ро Вићагзки, Ртаћа 1888, 205.
Ј. Совен, Шупеј заст Кот. МШ, Мепе а 1819, 73.
9) Дубровчанин Машо Гундулић, најмлађи син песника „Османа“, био је 1673 — 1674 званичним послом у Бугарској па је о свом путу писао и једну релацију (Кејадопе деПо зтајо деПа тећопе пеЏе рак де!" Епгора зоНорозје а! дотшмо де! Тигсо), у којој говори и о Ћипровцу: Стргомах, Еетта авва! отозза соп ајеши сазван пеогло; Ја диаје кезба даПа рагје 4! Ттатонтапа, деПа са а! Боћа, пеЏе метапхе 4! топе Ето, сће сћјатапо Ја сајепа де] топдо. Е пштегоза аф; 4000. аппе, Кише деђа позфга гећојопе е гбо. На Та сћјеза, сће 6 зом о а диеоћ ћиопит а оЊелете рег еззете Фа атепје ја Татећ! почагдајо аие! осо, соте аиеПо, сће зреба дмапто а! ртоуепн аде!" епфгаје рибђеће аЛа Кеолпа Маде, рго Тетроге; Ја диаје зпоје рег ртормо ћопоге е сотлрјасепта Еаге содете а диеоћ ћађналн соргозатепје ! ЕН деЏа зиа ргоједопе 11 огдте а! млуеге 1п расе, е фепега; Јошаш даПе тојезНе е отаметхе (А. Вапаит, |препша Опептгаје, Рамзиз 1711, 101. А. ТЛетег, Мефета топштепја ЗЈауосшт Мемпфопат Маболат Шизбална, Таотађлае 1875, 213. М. С. Дриновз, Сљчиненил |, Софил 1909, 110).
(10) Е. Еегтепаал, Сћтотсоп ођзегуап ргоујвсјае Возпае Аг сепНпае огдицз 5. Егапсјвс!
Бегарћле, ЗЕаппе ХХП, Таотеђ 1890, 31.