Гласник Скопског научног друштва

70 Гласник Скопског Научног Друштва ' 4

бран 31 маја 1624(23) одмах је успео (24), да се његови фрањевци издвоје од провинције „Возпа Агсепнпа“, под којом су дотад барем формално били, па да се бревеом од 2 јуна 1624 оснује засебна „Сивјофа Вшсапае еј пе се Етатшт Мапогша де Ођзегуапна“(25). А као васпитаник римског Климентског колегија, у коме се под надзором исусоваца, због мисија, одавна утврдила била норма, да је централно, према ондашњем схатању најраширеније, босанско наречје најподесније да буде општим језиком за све Јужне Словене, он је, и што се језика тиче, потпуно наставио стопама свога предшасника и одмах 1625 отворио у Ћипровцу једну добро организирану школу, са 80 ђака и са два наставника, што су раније били питомци Климентског колегија(26). А у тој школи предавало се нашим језиком. М то не само деци, која се мислила посветити цркви, него и деци, која је намеравала да се ода трговини и занатима, па је резултат таког поступка био, да су отад сви писмени католички Бугари, свуда, чак и у пословној преписци, употребљавали наш језик.

амо што је бедног Маринића подгризала туберкулоза, и он је, нетрпељив и заједљив често, после неколико почетних успеха у визитацијама и у организацији нове кустодије(27), морао да све крупније послове препушта другима,“ док га смрт, 15 јуна 1641, није ослободила даљих мука и замерака.

Наследио га је, сместа, његов коадјутор фра Петар Богдан Бакшић, један од најзанимљивијих Бугара седамнаестог века. Рођен 1601 у Ћипровцу, у сиромашној кући, добио је на крсту име Богдан, али кад је касније ушао у фрањевачки ред, презвао се Петар, вероватно из пажње према фра Пе Злојутрићу, организатору католичке цркве у Бугарској и своме добротвору, кога је у синовској оданости звао оцем својим(28). Уосталом његови Ћипровчани и даље су га знали као фра Богдана(29), а и он сам није волео да потпуно запушта своје раније име па се тако звао: Ета Ређаг Восдап Вакбећ, Ета Раебо Пеодако Васатећ, Ета Раебто Плодајо Васћзтећ, Бе. Рениз Пеодаћиз Вајевјећ, или без презимена, како прелати воле да раде, Ета Рјебо Плодато, Ег. Бе ТЕиЕ Пеодаћиз, у чем се, можда, угледао у свог пријатеља исусовачког мисионара и једног од стубова католичке протуреформације код нас Бартоломеја Кашића с острва Пага, који је исто тако кабалистички волео да се потписује девојачким презименом своје мајке. Деодати или да га преводи са Богданичић (30), а те су играрије с коренима речи Богдан = Пло даћо у почетку седамнаестог века, у доба цветања окултизма, биле за вернике од нарочите дражи.

(Само што је та његова пракса довела у немалу забуну његове биографе. Колети је, на пример, био уверен, да му је презиме било Адеода в (31), Дринов га је звао само Богданђ Бакшичљ (32), а код новијих Бугара Занетов га титулира Петђрђљ Деодотљ (33), Милетич воли да га зове једноставно Петђрђ Деодатђ или чак Петђрљ Богдановђ, док се Милев задовољавао прелатском сигнатуром Петђрђ Богданђ, али је мислио, да би га се могло звати и Бакшевљ)!

Бакшић је ушао у манастир у току 1612 године, да се обуче негде 1617 или 1618(34). Новицијат и три године философије свршио је, без сумње, у

(23) Е. Кегтепа т, Јуртауе 5 сод. 1579—1671 нецсбе зе Стпе соге 1 зђаге Зтђуе, ЗЕампе ХХУ Тастеђ 1892, 188.

(24 Асћа Вија. 51. Асга Воз. 369.

(25) Асја Вија. 24. 25 ад. 26, 28, 29. (27) ла. 153, 166, 240.

(28) ла. 87: Фа Рлебго ола мезсомо а; Боа (пио радке еј таезго, сће ]о роз5о сћатаг Ђеако). (29) ла. 44, 45, 291. (30) М. гојЕотте, Вамио Казне Р. 1. Раапт, Кад 220, Хастеђ 1919. 172.

(31) Стен УП, 72.

32) М. С. Дриновв, Сљчиненил |, Софна 1911, 145.

33) Г. Занешовз, Нови извћетил за Петљрљ Парчевичђ и врђбмето му, Бљлагарски прђгледђ Ш, Софиал 18%, кн. 1Х-Х, 61.

(84) Аска Вие. 205, 224.