Гласник Скопског научног друштва

76 Гласник Скопског Научног Друштва 70

заузело за Соимировића оштро нападајући некадашњег павлићанина (Ттаниславова (91), а Бакшић је том приликом опрезно тражио, да му се Соимировића кад је худе среће, даде барем за помоћног бискупа као коадјутора (92). 3 септембра имао је међутим Бакшић тачне информације, да је Пропаганда, и поред свих протеста, предложила папи (Станиславова за бискупа(93), зато су, без сумње по његову савету, ћипровачки грађани упутили молбу Пропаганди, да Соимировића овај пут макар где именује бискупом (94).

С пролећа 1649 вратио се (Станиславов као никопољски бискуп у Бугарску и 1 маја склопио је с Бакшићем и с фрањевцима нагодбу, како би се избегли конфликти у именовању пароха (95). Међутим на лето 1649 вршио је Бакшић своју четврту визитацију у северозападној Бугарској (96), док је јужне павлићане препустио тамошњем пароху Јакову Хомедеи, тобоже ради несигурности путева, · а у ствари због тога, што је Бакшић с неколико виђенијих Бугара, међу којима је био и Мрканић, ишао у Влашку, где је с Матијом Басарабом озбиљно радио на припремању устанка проти Турцима, па су у вези с тим 18 децембра 1649 упутили из Трговишта фра Петра Парчевића у Варшаву, Беч и Млетке с одушевљеним апелима, како је крајњи час, да се предузме ослобођење балканских Словена (97). Из Влашке вратио се бискуп у Бугарску, па да не изазове подозрења, одмах је, усред зиме, у јануару 1650, пошао да обађе јужне павлићанске обраћенике (98).

Најзад је 11 јула 1650 продро у Пропаганди предлог, да се задовољи и амбицијама Бакшићева штићеника Соимировића, дата му је призренска бискупија (99), али са седиштем у Новом Брду (100), а како је то била за католике јубилејска година, на лето је ишао Бакшић у Рим, где је под конац године подастро Пропаганди исцрпан извештај о својој дијецези (101).

У Риму се задржао до пролећа 1651 дошав често у додир с бискупом (Станиславовим, с којим се ту, на пример, нагодио о изашиљању питомаца у Рим (102), а узимало се јамачно у претрес и питање суспензије надбискупа Бандулавића, чигова ће епархија да буде 1652 за три године поверена Станиславову (103). Уосталом (Станиславов је, вероватно као и Бакшић, и с њим скупа, дошао ради јубилејског благослова у Рим, па је том приликом 1651 дао у штампу свој „Абагар“ (Сл. 3) и то ћирилицом, која у склопу слова подсећа на ондашњу латиначку графику: биће да је Станиславов због Пропагандиних слагара рукопис био написао латиницом. На пет листова великог формата штампаних у четири оивичена ступца анопистографски, то јест само с једне стране, да се могу истрићи па онда прилепити и саставити у свитак око пет метара дуг, који би верници у кожној кесици имали „да при себе носеиб наместо силни мошти“, како се у самом тексту записа каже, са девет светачких слика долази ту двадесетак ситних и дуљих молитава, према садашњим схватањима с апокрифним примесама, писаним у неком језику, који је, апсолутно, наш, али не више онако чист, какав је у делима бискупа Бакшића, него с извесним конце-

(91) ла. 185, 186: Пеуопо Фр рт зарете 1 Епипепте уозфе сће р. Ерро, (Ђепеће за зјајо пиззјопамо) тај ћа ФаНо поп слогло а | Рашјећал, пе тепо ТаНо ајсип боп ЕКибо пеЏа виа пиз5јопе, та зетрге е апдаћо фагађазсапдо рег Је фетке еб стба, !ка Злопоп тагсапн Каоизи, соте зетрћсе ргеје еЕ поп мведеуа Та 1 Рашећлаш.

22 ђта. 184. ла. 187. ђад. 189. Љла. 190. Е ад. 198. (97) Рејасветтећ 490. (69 Њаа. 207. 99) Њаа. 211. 100) аза. 247. 101) Њаа. 213. 102) Љаа. 223. 103) Љаа. 225.