Гласник Скопског научног друштва

73 Софијски надбискуп фра Пешар Бодан Бакшић 79

поново био одлучан бегати у Влашку (115), где му је Матијин наследник Константин 1 Шербан Басараб (1654—1658) поклонио 13 марта 1656 дуго оспора» вани фрањевачки манастир у Трговишту (116), што ће Бакшић, кад наступе боља времена, да опет уступи својој кустодији (117). Ипак уза све те неприлике он је успео да нађе времена, како ће да пише потребне информације, које би Рим од њега тражио (118) и да кроз 1656 савесно изврши своју трогодишњу визитацију (119).

Наредну визитацију, седму по реду, извршио је 1659 и на јесен кренуо с извештајем у Рим, да тамо реши многа неодложна питања разних балканских дијецеза, чији су се прелати напустив паству клатарили Европом (120), а том је приликом успео, да Пропаганда регулира и неке ситније несугласице између њега и кустодије (121). У аугусту 1660 био је натраг у Бугарској, па и поред жестоке куге, која је дуго трајала и многе његове свештенике покосила, све и ако је сам дуго боловао и много од Турака трпео, извршио је и 1662 и 1663 визитацију своје дијецезе не заборављајући ни бедне никопољске павлићане, које је немирни (Станиславов био сасвим заборавио.

И кроз 1667 почео је своју девету визитацију с Влашком, откуд је лепо испраћен преко Софије ишао к пловдивским обраћеницима, да онда 1668 с визитацијским протоколом трпећи због немилих несугласица међу својим фрањевцима крене у Рим (122), како би уз пут сабирао прилоге за обновљење Богородичине цркве у Ћипровџу, која је, и од пре трошна, те године изгорела (123). Ишао је заобилазним путем па преко Варшаве, Беча и Млетака доспео у Рим, свугде најлепше дочекиван, јамачно ради поузданих информација из централног Балкана, и свугде обилато потпомаган. Усред необично оштре зиме, последњих дана фебруара 1669, био је Бакшић натраг у Ћипровцу (124), где је удвојеном енергијом кушао да и препорукама и дипломатским интервенцијама и обилатим митом дође до дозволе градње цркве. Просто није могао поднети, да гледа Ћипровац без своје катедрале, болело га је, што се не сме почети с радњом, и по најтежој зими кренуо је, у фебруару 1670, у Солун да лично моли преко великог везира за потребни ферман (125). Није тај пут успео, али ипак је и те године сасвим савесно извршио визитацију своје дијецезе, последњи, десети, пут у животу.

У новембру 1671 сав срећан добио је вест, да је један његов окретни Ћипровчанин испословао најзад ферман за оправку цркве (126). Одмах с пролећа почело се с градњом, црква је на лето 1673 била готова и добила неке опросте из Рима (127), да првих дана септембра 1674 нађе у њој свој гроб и симпатични надбискуп Петар Богдан Бакшић (128).

:

Бакшић је, како смо и напомињали, много писао.

Ту су најпре његове бројне и ванредно занимљиве релације, које је с времена на време упућивао Пропаганди у Рим на талијанском и, ређе, на латинском језику: првокласан историјски материјал, што би требало и због нас и због Бугара у целини издати. Један такав исцрпан извештај, у коме је, у десет

Ил Асја Вијо. 251.

116) Њад. 251. (8) ад. 275. _

118) Кеттепагт, Јтртаме 187. 20) Асја Вие. 257. 120) Милевз 111. #22 Аска Више. 271. 122) Милевзх 193. (123) Тћетег П, 213. (124) Асћа Вит. 279. (125) ла. 280, 281. #29) ад. 285.

127) Њ:а. 289.