Гласник Скопског научног друштва

78 Гласник Скопског Научно Друштва 712

наших глагољаша (105), па да отуд ти рефлекси код (таниславова. Име „Абагар“ "овом необичном саставку није тешко објаснити. Међу првим молитвама у њему налази се наиме писмо, што га је тобоже Исус писао едеском топарху Абагару, а које је само собом вредило као запис неки, па се у аутентичност његову дуго није сумњало, та и црква је Сан Силвестро у Риму међу својим драгоценостима чувала тобожњу слику Христову, коју је топарх добио у вези с овим писмом (106). А да су и код нас вредила слична веровања, доказом је, што се у Божидаревим зборницима прве половине шестнаестог века носиоцу хамајлије с оваковим писмом каже: „непобћжденђ боудеши вђ рати и отБ вљебхв врагђ избавлтенђ боудеши и отђ напраснте смрти и отђ страха ноштнаго и отђ дВиства сотонина и отђ вљсакое напасти“ (107), као и то што су год. 1905 у селу Јечмишту у близини Фоче нашли копајући једну давно оборену борову кладу и у њој брижљиво у мушему завијен један запис, најмање из шестнаестог века, преко метар дуг, са молитвама против непогоде, што их је писао неки фрањевац, или фрањевачки питомац, муслиманима тога краја: А одмах међу првим молитвама тог дугог записа долази баш ово Исусово писмо Абагару писано ћирилским словима на латинском (108). Веровање у таке записе било је, без сумње, раширено и међу бугарским павлићанима, кад и сад реч „абгарљ“ у околини Свиштова значи запис (109), другим речима Станиславов је понудио верницима своје дијецезе једну амајлију, какових је и до тада било у употреби, а у којој ни он ни његови сувременици нису виђали никакових апокрифних схватања. Болестан, задржао се Бакшић дуље времена у Болоњи, а онда је, 21 маја 1651, био на рукоположењу Соимировићеву у Млецима (110), да кроз Угарску и: Влашку, уз много неприлика због тадашњих ратова, приспе најзад крајем октобра у Бугарску (111). аредна година била је тако тешка за Бакшића, да је било часова, кад се носио мишљу да уопште напусти Бугарску (112); ипак у новембру он је опет неуморан на дужности, јер је предузео своју пету визитацију. Почео је с павлићанима околине Пловдива, да с нове 1653 године настави у Влашкој и око Ћипровца (113). Међутим долазиле су све теже године: због немира у Влашкој пострадали су и многи ћипровачки трговци (114), а турска гоњења била су тако интензивна, да је црква у Типровцу морала да 1655 чак и крстове заложи. Било је шиканирања и са стране софијског митрополите, тако да је Бакшић

бшсоатзећег Отиск ач5 дет ХУП. Јаћић., Акећу Еаг вјамвеће РАПоосте Ш, 1879, 518-521. А. Теодоровг, Булгарски книгописђ, Сборникђ за нар. умотв. 1Х, Софил 1893, 150-156. М. Попруосенко, Абагарљ. (Изђ исторги возрождени болгарскаго народа), Извћста отд. русск. избка и словесности Имп. Акад. Наукђ Х. 4, Санктпетербургљ 1905, 229-258. К. С. Куземинскт“, О сборник'ћб молитвђљ, извбетномђ подљ назвашемљ Абагарђ, Древности, труди слав. ком. Имп. Моск. Археол. Обц. ТУ. 1, Москва 1907, 302-306. Б. Антеловз, Абагарђтђ на софиПската Народна библиотека, Годишникђ на Нар. библиотека вљ Софил за 1923 год. Софил 1924, 89-92. Не познам студије: 5. абаоше, Ге ргеплег Цуге пбођшсаке (Есћог а' ОмпепЕ 1912, 442-448) ни 25. 5адаоше, РЕШрре ЗЕагајамо! арббте Чез Висакез РауПкапез ап ХУП «јесје (Есћоз 4'Омеп« 1912, 481-494), што их спомиње А. Теодоров-Балан, (Старобжлгарски книжевник и неговата книга, Духовна Култура ХМ, Софил 1922, 53.

(105) Већ 1635 молио је Бакшић Пропаганду, нека му пошљу „ип Меззаје 4: ачен а: 5. Секојато“ (Асја Ви. 36), а тако и Соимировић као администратор никопољских павлићана писао је 1672: „зиррсо апеће [ассто сагта тапдаг саће, теззаћ, гИцаћ, емапсеј е разбоје пл Ппоша зјама“ (ада. 287). 106) А. Стај, Кота пеЏа тетома е пеЛе питаоталдош де! тефо еуо, Топпо 1923, 305. 107) 5. Мотаћоогс, Ароктћ 12 Жатрашћ гђогтиКка Воддата Микомса, ЗЕагше ХМ], 1884, 63. 108) (5.) Т(рухелка), Један занимив запис, писан босанчицом, Гласник Земаљског музеја у Босни и Херцеговини ХУШ, Сарајево 1906, 349.

(109) Теодоров% 134. И у румунском тако адуаг значи запис ЈУ. Сатојап, Га Јесепде а' Ађсаг Чапз | апстепле Иегаите гошташе, Јама М, 1926, 201.

(110) Асја Вија. 216.

5 Њла. 218.

112) Њад. 224.

113) Љза. 226.

На за. 249. Е. Ниттигаћа, Етаотепје таг Дезећећће дег Еитапеп Ш, Висигезс! 1884, 220.