Гласник Скопског научног друштва

Гласник Скопског Научног Друштва 78

„Дело ће се бити без сумње свидело, Бакшић га је, вероватно свугде делио

Гдигод човик уписану

ње прилику узре очима,

косе му се с главе гану,

и неки га страх појима, тер уздише на њу зрећи

и промишља горку штету,

кој не може нитко утећи,

ки се роди на свем свету. Није се моћи од ње скрити

ни на земљи ни под небом,

и није се моћ потајити,

свуда она иде с тобом. Бижат то је све залуду,

јер јој нећеш игда утећ,

и сви они заман труду,

ки настоје прид њом не лећ. Свакому ће одолити,

када приде смртна сила,

и њим доли обалити,

јер је љута њојна стрила.

ад навали на човика

тешка немоћ болежљива,

тад је смртна тај прилика,

ка под немоћ себе скрива. Немоћ смртни поклисар је,

ку смрт сама собом тражи,

и гди немоћ пружи грање,

смртну сврху свак ту кажи! Кад навали срдобоља

на човика ал грозница,

притисне га сва зла воља,

остану му блида лица, на вримена куга и рест

и тропика сас грозницом

и од главе љута болест

и бодежи сас кашљицом, гута у ногах, свраб под кожом,

покостица и улоге,

болест зубна једном тужбом

и болести друге многе. Кад се види у невоље

и у страху тужни човик,

гди га смртно немоћ коље,

супроћ којој не има лик, обраћа се и обзира,

једа би га тко помогал,

на родјаке очи упира,

да би кога видит могал. Једним главу у скут скрива,

а другому руку даје,

милу мајку пак зазива

примештајућ свуд узглавје.

на својим честим путовањима преко Босне, Србије и Бугарске, па тој конста-

А када га смртна сила

већ јакостју придобије,

· која га је приклопила,

тад већ онда не зна, гди је, нити чује око себе

пријатеље ни родјаке,

од притешке смрти зебе,

јер је велми силе јаке. Плаче отац, плаче мати,

плачу кћери и синови,

не могу му помоћ дати

супроћ смрти, ка га лови. Око њега став гледају

и плачући и жалећи,

а опет га моћ немају

нити могу још хотећи, јере су га обколили

са све стране смртне боли

и замчицу поставили,

у коју ће пасти доли. Онда благо неће помоћ

ни имање сега свита,

ту синови не могу доћ

ни богаства именита. Пријатељи, тужна жена,

дробна дјеца став гледају

и дружина убиљена,

јаох, ал помоћ сви не дају, нег сам човек, ки умира,

обраћа се на све стране,

а узгору очи упира,

да те тужни страх ухване. Душа хоће да изиде

и скупља се са све стране,

јер јој смртни конац приде,

да се с тилом већ растане, а излазећ још би хтила,

да заједно прибивају,

ал је пришла смрт немила,

неће, да се забављају, него хоће да растави

душу с тилом свакојако,

а то нами, јаох, приправи

Адам, чиме згреши опако, када давно још у рају

узе воћку запричену

тер остави нас у вају

послушавши луду жену, тер би узрок од невоље

и од смрти прике и худе,

ради чеса смрт нас коље

и клати ће, док свит буде.

„Друга смрш.

А не само да би изрок вам од смрти он теловне, него јоште јадовит скок придаде нам и духовне, јер је мало страховита смрт тилесна, ку носимо, која нам је тач одкрита, ку с очима свеђ видимо, јер оружје, кој видимо, мању рану нами даје, како у светих књигах чтимо, Гргур Свети сведокује,

него оно, што не знамо, што има бит у напридак, на суд Божји ки чекамо, који ће бит веле бридак,

гди се гришни осуђују и у вичне муке одходе, гди се другом смртју трују, одкле веће не изходе.

Та | смрт, вељу, љуто горка, која нами душу губи, та је и Богу веле мрска, јер његову вољу груби.