Гласник Скопског научног друштва

17 Софијски надбискуп фра Петар Богдан Бакшић 83

некад и гувернер ћипровачког војводства(140) и поузданик влашкога војводе Матије Басараба (141), а иначе Мрканић је био свугде међу првима, кад је покретано макар које питање у интересу бугарских католика (142). На крају књиге изнео је и једну набожну песму „Од двоструке смрти“ с онда актуелном темом о телесној и о душевној смрти, па је посветио једној сво јој рођаки, „богољубној и у Исукрсту веле пољубљеној госпођи Марији Катичиној, братучеди својој и кћери духовној“ (143).

Чуроћат, 1 Маотстат ; а уаја зе6%, 1 хаКиртшк лећ Кедоошкоо, а пауја о Кеда Боећоса Обста Етапсезка, та су (МТ) оћиђао, ! оап! падепи спесооо сабпо шпе, 1 Ппоџот спедоот, (од Коћ уегат, 1 уа уедап педоКоут) оенк Њ: паНоугк да!е Мапа астаа! : гахтиИсоПауцећа оп “ч «оти греје Зођго, 1 тагштапо опе датепне пес, Коуесћје тезвен Шикагћ па чаши дап ртаоедишта Тоошп: «о уећ: Коко чении уеће уедпоти од оџе ђтауе тоуе таје, тепе часа; а Фтсо уеке како итћоје дихпоћ тоуа, : ћатпоћ тоса Кеда, 1 тоуе Вгађуе, Бидисћ; от, 1 уа тлподо дихт, 1 Чагхаш оапц, 1 розскепоу Кисћа оајсоу та гесепа, 1 типоса обаја дођтовиог Кра рпуаћа, ! Коуа Граја дал рптато. Ритнеуе дабе оејебт [акслет, ! уаћаип ођгахош, та Гог соге гесепе ихтојке; ! та (де уег дат шђод, 1 тајаћап уећ, дођгота, ! тло оагса уећ сенка, Коуот ћосћтеће талоуе ротаасткапуе падоршт!; 1 СоГрофт Вог оајсе СоГробоо 2дтаоо, 1 (МП) ое!ејо тпосо софасја чтдатжа. Ј; Ешпа па сетатпауећ |шћа Ме'еста, #0 уеб па ИН дап Боебоса ВопатепЕигае. 1637.

Маге. Р. богр. (ара 2 28 Ета Рефаг Восдап ВакПећ, Кеда Маје Вгаћуе Ођајихемаучећућ, педо оут

Ки од Витале.

141) Асја Вше. 47.

(142) Љла. 43, 45, 50, 190, 194.

(143) Да се види, како је Бугарин Бакшић доста добро познавао и теорију ондашње набожне песме наше, ево тих његових стихова: у

ОД ДВОСТРУКЕ СМРТИ ЧОВЈЕКА. Смрш прва.

(45 Рејасзетлећ. 489, 502.

Смрт, која се | на сем свиту чудновато усилила и под косу грозовиту вас свијет |урве прихитила,

и јест толи свијем очита и свакому прид очима, да није веће ствар скровита, прид собом ју сваки има,

како боље сад узмогу, хоћу ју овди указати, нек је слава већа Богу,

а нам узрок гријех плакати.

Гријех би узрок, да изниче у почалу смрт најприје, гријех јест узрок, да протиче и да свуда дави и бије.

Пригорка јест и неслатка свим синовом Адамовим, ну добрим је веле слатка, како писмо звони овим.

Добријех с Богом сјединује и у вјечни двор поставља и рајски им пут казује, гди се вјечна радост справља,

а гришним је љута стрила, која собом налип носи,

и бритки мач, кога сила, јаох, грешнике љуто коси. Добрим све се с добрим враћа

и у живот и по смрти, а злијех чека горка плаћа, ка их увик буде трти.

Смрт је, како сваки знаде, нам цјећ гриха остављена, отац нам је Адам даде баштиником од племена

источнога ради гриха, с ким се на свит порађамо, на смрт сваки од нас диха, јер живећи умирамо. Спцијени човик, кад се рађа, онда живит да почиње, не, нег онда живот страђа, јер живећи мрет почиње, и од часа, у који се на свит ови човик роди, тој наредби подложи се, ку нам први отац згоди. Нит је моћи убегнути тега суда, те невоље, тијем смо узлом сви стегнути, тај бритки мач свих нас коље. Ствар је ова свим очита, и није лажи никакове, и свему је свиту одкрита, и ње име свуда слове. Она краљем господује и под ноге власти тлачи, она сама свуд војује, и гди кога хита, свлачи. Она бане и херцеге и кнезове и властеле поваљује под бетеге старе, младе, сваке феле. Она сама све испржи научене и разумне, и у своју мрижу држи тако мудре јак безумне. Веле ти. је, јаох, бритка смртна коса људском роду, страховита погуб житка Адамову тужну плоду.