Глас народа

II 0 Д Л II С Т А К. ЧУДДН СЛЕПАЦ. Приповетка за иарод. (Друго иисмо.) Мили побро! Писао сам ти у пређашњем писму о неком чудноватом слепцу, на вашару а ни сам ти казао, ни како сам дошао на вашар. Дошао сам на коли са мојим чика Гавром. Као што :-шаш, од мога села до Жабља нема ни да две луле попушиш, и опет смо се кренули од куКе чим је свитати почело. Чика Гавра нема ни каква друга посла на вашару, него да купи стрини мотовило; али сав свет иде за лада на вашар, па морамо и ми. Него баш волим, што смо поранили, то тм је брате дивота погледати, како толики свет иде мирно у реду, кола за коли, као да иду царски „ворвизи" ') а не Шајкаши 2 ). Али већ на капији, куд се у Жабаљ улази, почиње вашар. Колико је год широк друм, загушила су га кола. Два солдата стоје с пушкама пред њима а један човек заишао од кола до кола, па даје цедуље за 10 новчића. Сад први рут чух, да је то арендатор од вашара и да се плаћа на кола и марву, што стоје на вашару. Кад смо на вашар стигли, кола оставимо на детету, што је чувало комшинока кола, а ми пођемо да пазаримо. Нисмо се одмакли две три корачи, а ве& је ту шатра бирташева. У шатрн је пуно натучено. Све један нуз другог. Као оно гомпла чворака кад око светог Илије поседа на дуд, на се од њих читав дуд црнн, скоро не вндиш ни гране ни листа, тако се овде не внди ни клупе ни астала. Пред шатром кркће гвоздењак пун дебела овнујска меса, а око њега накупило се неколико чобана, те се са бирташицом иогађају, колико треба онако ђутуре, да јој се плати, па да се човек наклопи на. гвоздењак, па да једе док може мицати вилицама. — Синко!. реће ми чика Гавра, добро би било, да се и ми најпре мало ирихватимо, на онда да назаримо. — Неће ваљати тако, одговорпм му ја, боље ће бити, да најире свршимо посао. па онда на тенани да ручамо. — Аја, то нејде синко! Иије ни мој дед гладан радио, нећу нп ја, ето зар не видиш,

') Рсч немачка, нрано јс Фурвезер, то су оии војници што вуку на коли војиичку оирему. а ) Шајкаши се зову људи, што живе у округу титедском. Они се та1;о зову због Шајака на којима су до 1852 године цара служили.

сав свет сео иа Фруштукује 3 ), ено гле ту је Пера Лолин, па ено ти Гиге Бећарева ено Кузме Пропаличина. Он то говори, а браћа га опазише. — Хеј, зар ти нећеш на јутрење у малу цркву ') шта је то с тобом, од кад си се ти понео од ракије. — Није друкчије, морамо сврнути, каза ми чика Гавра. И морадосмо сврнути. Ја нисам могао ништа јести; било ми је врло рано, а пити ни толико. Седео сам само, да дочекам чика Гавру, али, попи се један сатљик ракије, попи други па и трећи Најпре је свако за себе илаћо а после се удари у ревену, па једаред један плаћа, а сви пију, други ред други па тако једнако. Сунце је већ у велико одскочило; али сад тек чика хоће да кошта вино. Мени је већ било додијало, и хтео сам да идем, али чика Гавра мето ме у среду између њега и Кузме Пропаличина, па ни маћи. Седео сам дакле и хвалио Сам Бога, што ме још не терају, да и ја пијем. Седећи тако мислио сам о томе, како се наши људн пићем убијају, како лудо пропадају, иа са мале пропасти пређе ми мисао на велшсу погибију нашу, оде на крваво поље косовско — и као да чујем, како царе Лазо љуто куне. Србе: „Ко не дође на бој на Коеово;" али не као да чујем него баш заиста чујем, али то не говори Царе Лазо, него пева неко, пева глас женски, девојачки, иева, али тако умиљато, да хоће санак, да те ухвати, тако жалостиво, да ти сузе теку, тако бедно, да од голема јада- не знаш шта би друго, него да саи себе ухватиш за косе, иа да се чупаш докле је једне на глави. што смо тако несрећни, тако не ваљали; пева најнре, како је кнез Лаза проклињао љуто:' Ео не до!>е на бој иа Косово, Од руке му ништа не родвло, 1 Ни у пољу белица шеница, Ни у брду винова лозица, Рђом капо док му је колена, на онда пева како и покрај те отрашне клетве проклети ■') Реч немачка, ираво се каже Фриштикен, то је доручковати, али рано. 1 ) Наши људи зову крчму мала црква, јер еваки дан иду да се клаљају вину и ракнји, па још будал« теше се, да је то боље него у божију цркву и1ш; јер, веле вино кад одузме иамет оно опет врати а Бог, кад одузме, он никад не враћа, а ми оиет велимо: Бог никад нитсом није одузео памет, него вино и ракија сваки дан мало по мало одузимају, на кад је тако сну одузму а ми онда бацамо кривицу на Бога и то ионајвише с тога чинимо, што Бога не видимо а себе винимо, па, кад би себе кривили. могли би одмах ио себи, а овако кривпмо неког, ком не можемо ништа учинити, само да не дирамо оног, коме можемо .