Глас народа

153

13 ГЕОГРАФИЈЕ. 0 широком свету. Учитељ. Дакле, као што ти реко, кнеже, Африка је чудна земља. Њене пустиње су на гласу особитонустиња Сахара, која је 1200 миља дугачка. Сви еиропски народи пишу и вму против руске Сибирије, да је она права тавница људска, да одонуд више нико не може доћи. Али Сибирија је рај спрам Сахаре. У Сибирији има вода текућих, има биља, има и животиња. Истина, да је тамо већином зима, али има и лепих дана, што у Сахари нема. Овде куд се год окренеш, нигде ти око неЕе за дрво запети, нигде извора а камо ли реке да ти око угледа. Сама пустош, сам песак очи ти виде. Можеш по осам дана путовати, па тек једва наиђеш на месташце од једно два три ланца величине, на комдрво • расте, и где бистар изворчиЕ жубором својим уморене путнике на одмор примамљује. Па и ту није човек сигуран. Утекао је из песка, да од отровних гуја и дивијих зверова презати мора, јер ти мали рајеви, што се оазом називају, пуни су грабљивих животиња, лавова. рисова, хијена и других. Иодвоз пуетињски су камиле. Камилу ретко да је који од наших сељака видио. Она је као коњ. али много већа. На леђи има грбачу. Има их са једном или две грбе на леђима. Еод те животиње има та особеност. да по 7 дана не мора нити воде. Нутници, који дуго путују, те им воде нестане, избаве се тек тако од смрти, кад убију камилу, те ону воду, која се у њеном бурату нађе, изваде и њоме своју жеђ гасе. У тој пустињи никад кише нема. Напротив ветрова има таких, о којима ми ни појма немамо. Пустнњски путници небоје се иичега тако јако, као ветрова, јер они читаве карвапс ') песком затрпају, да им после ни трага ни гласа нема. Нре него што се дигне ветар, поцрвени небо као у вече, кад сунце седа. Ваздух се загуши, да једва данути можеш. Запара је така, _ да човек као куван изгледа. Затим се чује нека далека тутњава, нека хука и бука, као кад би се каква велика бурад но калдрми ваљала. Хук све ближе долази. Тек осетиш неки слаб дах. Одма затим задува свом јачином. Небо пожути, очи се закрваве, сама ватра из уста и носа ти иође, као да огањ какав у прсима гори. То све за пет минута дође. Ако ниси одма потрбушке лего на земљу и загњурио нос, уста и сву главу у песак, сиаеења ти нема, мораш изгинути, јер ти песак кроз затворена уста у грло и прси уђе, те те удави; уши ти заглуне, нос запуши и очи заслепи. Песак је тако си- тан, д& кроз најдебље хаљине нрође, те уђе чак у одушке телесне у оне ситне јамице по кожи. Једна је срећа, што олуја нетраје дуго. Као што брзо дође, тако и прође. Као што у Сибирији има снежанпх сметова тако овде има пешчаних. Као што Ј ) Карван, многи путници, који у друштву путују.

тамо снег завејава читаве карване, тако овде многе и силне људе сарани песак, те им начини гроб, из ког се више не враћају. — Та се пешчала холуја зове Самум. Сутра дан тек можеш чути урликање шакала 1 ) и лавеж хијене, која мртве из гробова ископава и једе. Ту су орлови и конци, ту су се свакојаке зверади искупиле, да пирују и благују. И колико је страшна и незграна пустиња, оиет по њој живе људи, опет има умних божијих створова, који се неплаше песка и пустиње, који се небојеветрова страшних и припеке сунчане, која је тако јака, да јаје затрнано у песку, за неколико минута испече. У том пешчаном мору, које је пространо као две тређине од Европе, живе Бедујини, народ арапски, који често иза заседа на својим чилим коњицима из ненада излетају и карване поробе. Као што незнаш од куда дођу, тако их из ненада и нестане, а сам незнаш, јал их је земља прогутала, јал су се на сунцу као восак истопили. Бедујини су порекла мавријског, који су некад Шпанском владали. Француски ђенерал Базен, који је у овом прошастом рату град Мец нредао Прусима, војевао је противу тих Бедујина са највеђом свирепошћу, која љуцким срцем завладати може. Једном их је сабио у једну пећину и ту их је димом угушио, наложив ватру на врати пећине. Поред свих тих свирепости никако није могао тај народ умирити, који је особито ратоборан и поносит. После жене и детета иајмилији му је коњ. Он грли и љуби свога коња као брата свога. Коњ му с њиме заједно у једном шатору живи. Као што се он коњем поноси, тако се опет коњ поноси господарем својим. Изванредности ради приповедићу ти једну приповедчицу. Ведујин један имао особито лепа коња. Други један дође ноћу те гаукраде, узјаши нањега и стане бегати. У том се газда пробуди, виде онога, где бежи, брже уседне другога коња па у потеру. И скоро већ да га стигне, кад се сети, да ће му изгубити коњ славу, ако га други који коњ сгигне. Да би му коњ, који је украден, и даље славан са брзине своје остао, викне лонову: Иришапни му на уво „брзо", па се небој, нећу те стићи. Овај не буде лењ, него нришапне коњу на уво „брзо," акоњ, као да крила доби, оде, одлети као соко, неможеш га оком догледати, а камо ли ногом достигнути.- Тако би слава коњу сачувана. То је особита љубав, кнеже мој.Ија тебеволим, али опет, лаку ноћ! ЗА ПРИВРЕД У. Како треба прасце одгајати. (Наставак.) " Што се тиче саме хране, ту навек ваља бирати храну у којој има више скроба, као што је н.ир. бунЈ ) Животиња, на.шк на курјака.