Глас народа

брата му Радослава. Дубровчани радо пристану на мир, сазнавши, да се Радослав покалуђерио, и обећају, да Пе бити Владиславу пријатељи, и да неће помагати иеког поморског кнеза Владимира, који јеса, Бладиславом био у размирици. Тада уједно обећају Дубровчани Владиславу, да ће га у невољи радо к себи примити и склонити од његових непријатеља. Краљ се Владислав озбиљно почне старати, даму народ буде напредан, и да се у земљи утврди законити ред. Он са стране доведе веште људе, који су умеликопати руде, и тиме отвори нове богате изворе за државне приходе; па тако стече знатно име међу српским владаоцима. Ераљ је Владислав имао посла с Грцима и Арнаутима, с којима је граничила србска држава. Кад се једном побунише Аунаути, Владислав скупи војску, и умири све, који се побунигае. У том устане на њега драчки војвода Јован Ангел (Патров), рођак грчкоме цару, и уђе с војском у србске земље. Владислав му са својим Србима изиђе на сусрет, сукоби се с њиме под Скадром, и са свим му побије војску, па и њега самог, с многом грчком господом, зароби и са собом одведе. Еад за то дозна грчки цар, пошље своје посланике Владиславу, молећи га, да му пусти рођака из робства. Владислав учини што је грчки цар молио, тесетако утврдимир међу Србима и Грцима, и умире се суседне побуњене земље. Ераљ је Владислав владао сам у своје име само неколико година. Он нијеимао мушке деце, па је јамалнсг лтгтггјгтш ггаратта поделио владу са својиммлађим братом Урошем, који се и иазвао, србски краљ, али се и Владислав звао тим именом. Он је сазидао манастир Милешево, куда је из Бугарске пренео тело св. Саве (1238).

ИЗ ГЕОГРАФИЈЕ. 0 широком свету. Кнез. Добро вече, учитељу. Има већ ево торба година, како се видили нисмо. Баш сам те се зажелио. Али знага брате, био сам ти свечар, па не могох доћи. Неможега се курталисати гостију. Четир дана, један за другим, пуна соба људи и жена, момака и девојака и гата ти ја знам све, ко је био. За цело је бшо вигае незвани него звани. Али шта ћеш до беса, кад вера тако доноси са собом. Учитељ: Еаква вера, кнеже? Не каже наша вера, да ти о свечарству потрошиш десет акова вина, што чини 60 ф ., да закољеш вола од 100 ф ., да утучеш шесторо јагањаца и петоро прасаца. Једном речи, вера не изискује, да ти о свечарству потрошиш 200 ф . сребра. То је само обичај остао из старијих времена. Обичај тај беше некад нуждан, али сад се изопачио. Ја ћу теби изтумачити, шта то свечарство значи, јер сам уверен, да ти то незнаш, а кнеже?

Кнез. Вере ми, ја само то знам, да је и мој дед тако радио. Од њега сам и од мога оца видио, те еад и ја тако радим. Учитељ. Дакле чуј ме! Некад, кад смо ми Срби идолопоклоници били и Христајошнисмопознавали, није било тога обичаја. Има 1000 година, како смо почели у Христову веру прелазити. Тада су се читава села на један мах дала крстити. И тај дан, кад је који веру примио, славио се као дан новог рођења његовог! То прослављање мало по мало све је више улазило у обичај. Сваки сиромах, који би сврнуо код свечара, добио је јела и нића. Еад су пак Турци Србима завладали, онда Срби морадоше оружани за трпезом седити, јер су Турци нагињали и жене идевојкебезчастили. Еад је домаћин дакле хтео прославити своје крсно име у миру, морао је читаву нурију нозвати, која ће га у нужди од незваних гостију сачувати и одбранити. А сад кнеже није то више нужно, јер што год ми више трошимо и више се веселимо, то је нашим заклетим непријатељима, више по вољи, јер они веле: „певајте ви само и потрошите то мало сиротиње, а ми ћемо вам помоћи на крају, те ћемо вам скинути оно парче издрта кожуха, који вам леђа нокрива, те онда идите, куд вам је драго." Јесг мој кнеже, тако је то. Него поучи ти тај народинокажи и својим примером, како ваља штедити и излишан трошак избегавати. Кнез . Бага добро те си ми то казао. Него ха.јд Бога ти, причај даље о тој мерици, каколи се зове. 'Ч'" "II мп "■'■"'""п Учитељ. Та није мерица, човече, него Америка.Дакле да ти приповедим. Био неки учен човек изварогаи Генуе у Италији. Он је много путовао по свету, те му једном дуне у памет, да мора тамо, куд сунце залази, бити јога какве земље. Те тако једва наговори неког ншанског краља Фердинанда, и овај му уступи неколико лађица. Наш се Риста, тако беше име Еолумбово, крене из Европе пут заиада и пусти се у велико и широко море. Путовао је, пловио је сирома по неизмерном простору воденом дуго и много. Већ му се људи почеше бунити. Ране стаде нестајати. Воде на мору мало, јер морска је вода слана, те се недаје пити. Риста Еолумб једва је нритишао буру млађима. Једном после дуга путовања опазише неке мале тичице, које на суву живе и које немогу дуго летити. За тим укаже им се грање од дрва са црвеним плодом. Нз тога се увере, да земља већ неможе тако далеко бити и опет поново добију срчаности и духа. Једног јутра рано повиче лађар с катарке: „земља, земља!" Сви изтрче на поље и кад опазише суво, они падоше један другоме око врата, те се од силне радости изљубише и изплакагае. Кад су догали близу а они се обуку у своје стајаће руво. Колумб узме заставу у руке и под пуцњавом топова изађе на суво са својим оФицирима и млађима. Народ, који је ту живео, кад види Еолумба са дружином и те ве-