Глас народа

35-

даром, извиче га на скупштини за свеца и слави га од тог доба и дан данашњи под именом светога Петра. Владика Петар као што је био велики у животу, исто је тако велики и после смрти. Спомен владике Петра највеђа је светковина прногорска и призив имена светога Петра или чак и призив на кивот светога Петра спада међу највеЕе клетве црногорске. М.

СЛИЕЕ ИЗ ПРИРОДЕ. *) Еад се човек склони од кише под стреју па чека док попрестане пљусак, онда има времена да размишља о свачему. Хајде да вам испричам, шта сам све ја мислио, кад сам стајао једнога летњег дана под неком стрејом и гледао, као патак у небо, кад ће да престане пљупттити. Бага ми беше пала једна капља на нос кад сам утрчао под стреју, као да, шИаше да ме потсети, о чему ?5у да размишљам. Једна капља воде у сињем мору. то нвје ништа, о њојзи није вредно ни говорити; али једна капља воде кад падне на прибрежје што лежиу ореду између два мора људског осећања, та капља већ побуђује на размишљање, и ја сам се пуетио да, мислим о њојзи. Од куда је пала та капљица на, мој нос? Са стреје. А от куда је дошла на, стреју? Ш облака. Како се иопела у облаке, кад нема крила? Растворила се на земљи у сићушне мехуриће, па је топлота отуд дизала у небо, као оно перанце што га диже јара од пеЕ^. А од куд се слила с мога носа? Пала је опет на земљу. Дакле са земље пошла, на земљу се вратила. Тако је то: и ми смо од земље, па севраћамо у земљу. А1де сад да видимо, где би све могла бити та капљица, да није случајно пала на мој нос. Она би пала у какав олук од стреје, па би је домаћица прихватила у шавољ, а сутра би с њоме прала кошуље, јер вода кад је топла, спира сваку нечистоту, а кад се засапуни може и маст да спере. Или би пала на земљу, па би текла сокаком све уз олуке, и на том путу опрала би улицу, усисала би смрад из земље и однела га под земљу у олук, јер вода носи у себи и сва тврда тела, као земљу и песак и таложи где је низина, тако лепо, као да би је човек насипао с колицима, а осим тога вода усисава смрад, те с тога ваздух после кише лепо мирише. А можда би се та капљица с каквог брда слила у поток па би силовито јурила у долину, тамо где стоји воденица, те би озго скакала на коло или се подвлачила испод њега и окретала га својом тежином, тако брзо, како га не би могао кретати ни најбољи

'*) Чланци овога облика удешени су за то, да буду родитељима и народнии учитељима градиво за прву поуку.

снрег коња. Па би се отуд мирно спустила удолину па у реку све већу и већу те би на плећима почела да носи лаке чамце и бродиће, а кад би се сишла до у море они би носили огромне и поносите бродове са силним светом и товаром. А ако није потекла поврх земље, она се ваљда процедила кроз земљу, па је ту растворила ораницу, да могу усеви својим кореном да усишу своју пиБу, да се хране и да, расте, па и нас да нахране. И то може бити, да се мека капљица, падајући са стреје, удружила још са својим другама и нашла какву жицу те се кроз њу слива до бунара или до извора. На том путу се процеди и расбистри, да је милина гледати је у чаши. Еад смо жедни и малаксали, како нас окрепи та свежа капљица! Па сад тек да ти је видеги, кад уђе у желудац, како га чисти, пере и крепи, како раствара у њему леб и со, како се отуд процеди до у срце, како силно струји кроз све жиле, силније још него кад пада, као бујица са стрмнога брдског осојка. Па кад се процедила кроз све жилеи кожице човечијег иживотињског тела, кад је ту прочистила све олуке, као мало пре на улици и наталожила почитавом телуњегово тврдо градиво, као онај песак у долину, она ти се опет иситни, па се лепо нроцеди кроз кожу, да би направила места чистој води, коју Еемо за мало, да попијемо. А можда би та хладна капљица сдругима заједно разхдадила усијано болесничко чело, можда би растворила тисућу ђакоиија, слатких и горких, сланих и љутих, да оздрави и укрепи болесничко тело. Ала је тада добротворна једна цигла жапљицаводе. Па кад почне да врије у лонцу чисто ти је милина гледати, како витла оно вариво, док га не раскуха. Нема ручка без канљица чисте воде! Па још како уме таква капљица свуда, да сепровуче, да би се човеку понудила за храну: једна сиса киселину из земље, па бежи у лимун, у јабуку, друга сласти па је поси у шљиву и у смокву, треЕа и једно и друго, па их таложи у мехуру од грозда, док не буде зрно једро као око. Еакве су тек то сласти, што их мале капљкце готове за човека! Него нису оне свакад тако безазлене, као што их видисмо ту. Еад се слију у великом броју те почну да јуре кроз реку у море, какво и стење и камење, каквели кладе вуку тада собом; па кад је тако на недогледној гомили у мору завитла ветар, и почне с њима да крши оковане бродове, љуске од ораха или кад почну у дебелим валама удружене, да обарају стене као кућа високе што су на обали — какве су тада капљице, какав ли ужас просипљу оеоло себе. А нису мање ужасне ни онда, кад се у великом казану растворе у пару те витлају водене точкове и полуге од машина, као да су чекрци од калемова; или кад се заптије казан па не могу да излазе из њега, те га распршту и ако је од кована гвожђа, у