Глас народа

Стихија је ова тако тврда, да пара стаио и челие , кресањеи ватру из оцила сипа; и опет се номешана с другима па ватри растопи и изађе провидна као пихтија, то је стакло. И ову стихију требају биља за храну особито трска, шкрип, шаш, и сва жита, којих танки и ви. соки струкови не би се могли одржати управо без без ње. Она држи влат, да је крут, и од ње је многи лист тако оштар, да посече руку човеку. Још има једна главна стихија, не за храну, али, за одржање наших биља, усева и расада, а то је г линовина. Глиновина је главно твориво земље глине, иловаче, смолњаче, грнчаре, и других. Чисте глиновине има само у неким врстима драга камена, у корунду, рубину, са$иру, топасу, адрукче је помешана с песком и исчињава све наше ораће земље као и све врсте глинова стења и камења, од којег мрвљењем постају оне земље. Глиновина што је чистија, то је под прстима масннја, и већма се лепи за мокре прсте, усне ил језик, јер силовито воду упија, и буде тесто, којесе месити да, и на ватри стврдне, а не растопи се;од најчистије прави се порцулан; од лошије лонци и други судови, а од најлошије цреп и цигља. Глина чини ораћу земљу да је чврста, те боље се држи биље и дрвље кореном за њу, макар да је тежа за обраЈјивање, Глина има то да упија многу воду, а не радо је пушта. Још већма упија угљену киселину и нишадорину. Отуд вешти ратари њом ситно измрвљењом посипљу своја ђубришта и мешају, те сачувају нишадорину, да не одветри њоме и тресет нишадорину веже, те стога је добар за посинање |>убрета и мешање с ђубретом. Тим баш је глина од големе вредности за родност усева и расада; колико вреди већ тим, што те најскупоценије материјалне захране биља из Јубрета не пропушта у дубину де би се изгубили за биље, него их држи усеби, инагомиљава за храну биљу; толико вреди и тим, што том водом и угљењом киселину раствара и остале материјале у ^убрету и у земљи, теучини биљу приступачније. (Продужиће се.)

НАШИ ДРШАТЕЉИ П Д0БР0ТВ0Р1. (Продужење.) Ја сам рекао да детлић није мекушац; те с тога гњездо — јаму своју и не искити разним меким крпама, вуном и т. д., него на дно њезино поспе све само танко иверЈе. У ту јаму, која хоће по некад да буде и стопу дубока, снесе женка три или и шест омањих, као снег белих јаја, ал их не излеже она сама, него јој у томе вредно помаже и мужак, који себи за тај посао одабере време од јутра па до подне. женки остаје да лежи на јаји по нодне и ноћу. Десили

се како год да једно од њих двоје угине. онда заостанула птица седи ненрестанце све док птичићи не измиле из љуске. — Колико је одрастан детлић леп и красан, у толико су мали детлићи. кад из јајета измиле, гадни и смешни. Глава им је преко мере велика; по целом изгледу су пак неспретни. Но све се то промене кад израсте. Сад је за маторце настала нова брига; млади детлићи осећају врло јак проктев и због тога им родитељи непрестано траже хране; па ма да станују у дашчари, опет имају нежан желудац те захтевају понајлепши залогај, а то су мравља јаја (чаура.) По мало добијају све више и више перца, постају нестрпељиви и отуда је да се мали детлић по гдекоји пут успужа у гњезду горе до излаза, па удивљен и радостан блене у шарени свет око њега. — Кад су већ сасвим одрастли, онда их маторци поведу собом из гњезда поучаваЈући их како треба живети и себе хранити. Млади деглић остаје још кратко време у својој ро ^еноЈ изби, за тим ее опрости од својих ранитеља, започне за себе свој живот и до године већ и он удешава ону чудну зврку — песму, мамећи другарицу своју. Да видимо сада какав је даље и како живи матори детлић кад је испунио своју хранитељску и родитељску дужност. — Осим оне јаме, из које је прнуло у густу и цветну шуму „пунонадежно" колено детлићево, издуби он себи још више таких јама, у којима само борави; те су јаме смештене у више дрвећа, не раздалекс једна од друге. Кад на истоку пукне зора, и кад се по шуми већ у велико разлежу милогласне песме дроздова, косова, зеба и других мањих и већих шумских вештака; кадаје шарени лептирић већ нашао најмириснији цвет па почео да се слади његовим меденим соком, и када је сунчани зрачак већ посркао бисерну кап росе: наш се делија детлић тек онда буди из пријатног санка. Е, бога ми, није ни чудо: та његова Је одаја мрачна; или зар људи на таком истом месту другчиЈе раде? — Кад севећ разабрао, први му је посао да потражи нешто за желудац. И тако га видимо како се већ узпужао на грм један, и како немирно кљује. Шта Пе, зар опет гњездо да гради? Не. Он врло добро зна, шта све имаде испод букове и растове коре; ако млоги човек не, он бар познаје све ситне и круине душманеиреметаше наших лепих шумских дрвећа, он тражи чауре од шкодљивих буба. Кад их је на ком месту испод коре осетио, са оштрим ударцем кљуна одруби кору на дрвету и брзо увуче језик у Јаму где има споменутих гадова. А језик његов никад боље: дугачак је округао, танак, а на врху свом има коштану иглицу, која је обрасла споља оштрим кукицама. Па када детлић тај свој језик ме9 црве и чауре од буба увуче, ретко ће који несретник да умакне, набоду се и залепе о гладак и лепљив језик. А ако коме црву и испадне за руком да се дочепа друге стране од