Глас народа

ГЛАС Н.АРОДА. ЛИСТ ЗА НАРОДНЕ СТБАРИ, ПРИВРЕДУ, ПОУКУ И ЗАБАБУ.

народа" издази сваке иедеље на табагу. — Цена му је на годину 3 ®ор., на осам месеци 2 Фор., на четир меседа 1 »ор. аустр. вредн. — Дописи се пшљу уредшшиву а претплата и огдаси администрацији „Гдаса народа* у Нови Сад. Огдаси наплаНују се од ретка оваких сдова 5 нов. и 30 новчића за жиг сваки пут.

БРОЈ 42. У Н0В01Е САДУ. У НЕДЕЉУ 21. ОКТОБРА 1873, ГОДИНА III.

ПРЕТПЛАТНИЦИМА „ГЛ. НАРОДА." — Званичним отсутством уредннка заостао је овај жст у неколико бројева. Јављајући ово иоштованим претпдатницима, напомињемо да ће се ти бројеви једио задругим наштампати те тако претплатниии неће имати никаква уштрба; али уједпомолимо и ми пошт. претплатнпке да нас се сете и новац за последњу четврт одмах пошљу, да неби имали непријатности п они и ми око утержвања претплате. Уредништво .Гл. Народа • ' ' ДРУШТВЕНЕ ВРЈШНЕ. II. Да рекнеко воју како се ра.звијају друштвене врлине? Прво и ирво да речемо зашто треба да љубимо свога бдижњега. Сви ми људи јесмоједнакиистојимо једно према другом у узајмници. Шкодимо ли своме ближњемЈ, то му дајемо права да и он нами шкоди. Ко н пада вратиБе му се нападај. Зна се како оно велимо уз реч: Чини добро некај се, чини зло надај се. Еада ми брату своме чинимо добра, имамо повода и права да очекујемо, да ће нам он вратити добро добрим. То и јесте дивота у тих друштвених врлина, да оне узајмицом користе оном човеку, који их врши оним што му узајмице враћају они, којима је онтолико пута добра ^чинио. Правда вели: „Не чини другоме оно зло, што не би желио да теби други чине" али љубав к ближњему ево додаје још и ово: Дини другима оно добро, што би желио да ти други чине." Еванреље што просу ову дивну поуку по свету, што рече да је у овим речима и закон божији а мудрост пророка, учинито што налаже закон природе. А вели ли нам природни закон да праштамо увреде? Вели да их праштамо у колико се опроштајем не би бацили у опасност ца нас не буде. Авре-

ди ли оно што се каже: »Ако те ко ошине по десном образу а ти му пружи и леви" или: „Ко тебе кам^ном ти њега хлебом." Ми велимо да не вреди. Ово се прво и прво не подудара са правилом које вели: „Љуби свога ближњега као и себе самога,"јер ако би се владали по горњим изрекама, то би се онда звало, да ми љубимо своје нападаче више но саме себе, а друго ако се горње изреке узму одслова до слова, онда оне подстичу хр^ава човека да напаствује друге слабије од њега. Природа је била мудра те је улила у свакога човека толико срчаности и умерености да може у први мах да опрости увреду што пониче из страсти али том срчаношћу одолева човек свакоме нападају, који је наперен да тлачи и гњави. Природни закон не вели нам да чинимо другима добра без да се доброчинству знадемере, краја, границе. Обасипљи кога непрестано силним доброчинством видићзш да Беш побудити у њему неблагодарност, јер чуство правде тако је добро усађено у срце човеково да за прекомерно указана му доброчинства већ и не зна да благодари. Исто тако ваља се узети на ум при делењу милостиње да не би она како год подржавала лењост и битанџење, што би шкодило целоме друштву. Природан закон слабо помаже важности на веровање и надежду, јер те врлине красе обично несите духом а њима се користе варалице разнога вида и стања. Друга је ствар са поштењем. Поштење није ништа друго него поштовање својих права у правима других људи. Човек мудар и разуман знаће увек да доведе своју корист у склад са коришћу других људи, Само хула човек гура све на страну а своју корист рреда се. Али за, наго му што ће се он зачасакдва користити, ма да је како вешт и препреден ненритаја се за дуго, јер се заклела земља рају дасесваке тајне знају. П тако Ее и хули доБи судни час када ће га људи познати па ће изгубити поверење и поштовање, а биће упућен на своју савесг да с њоме рачуна, — сва ће му срећа бити још то што није дошао на вешала.