Глас народа

БРОЈ 1.

„Г Л А С Н А Р 0 Д А."

ГОДИНА IV.

ако му не иду послови у животу онако, како Ои он хтео. До сада се замерало писцима српским, што не пишу за народ књиге и листове. Ево нисци се веђ три године труде пишуЕи лист овај занћрод. Па и сада се подухватише писци, да> без сваке своје хасне пишу за народ, не би ли му само омилили књигу и читање. Најмилија награда Ее им бити. ако се народЈодзове њиховој доброј вољи. ако он буде све више добијао вољекњизи и листовима. Докле то не буде, докле читање не ггостане народу свакидашњом потребом, докле он не буде набављао књиге и листове с онаком истом вољом с каквом набавља хлеб насушни: дотле њему нема спасенија, дотле Ее он ваздан бити и сиромашан и неизображен и потиштен и у свему назадан. ХоПе ли народ дакле да писци и даље остају при доброј вољи, да и даље око просвете његове раде, он их мора својски потпомоћи. Еадмогу уЧешкој, у Нематаој и у Америци и сељаци бавнти се чи-

тањем, за што не би и српски сељак могао узети књигу и лист у руке, па читати и себе изображавати. Нема ничега дивнијег него видети јуначког бистроумног Србина, како се књигом или истом у руци у знању дотерује, ка-ко се просвећује! Тек кад Србин поред јунаштва и науке себи набави, онда Ке се моћи с другим народима барабарита. Па кад и нижи слојеви народа, кадзанатлије и сељаци буду вични књизи и читању, кад и оннсебе изуче и изобразе, онда они неће чекати помоћи оддругога, онда ће они самп себи номоБи, самиБе својом судбом располагати. сами Бе све оне сметње уклонити, које среГш и благостању њиховом на путу стоје! . . . Писци „Гласа народа" су при крају старе а у почетку нове године заверили се, да свом снагом тој мети теже, они ће дакле своју дужност вршити, нека и народ своју учини, па ће по њега бити среће и напретка! ... С.

СЕОБА СРБАЉА 1690. ГОДИНЕ.

Још док је велики жупан Стеван Немања иоцепане српске крајеве на реци Цетињи и Зети прибирао и раздробљено Српство уједињавао, докле се млада српска држава нод владом честитих Немањића снажила и дизала. докле се дично српско име за Душана разносило по свима крајевимасвета: за све то време беше Срба и по пространим крајевима Угарске од карпатских планина до Дунава расејано, а на земљи међу Дунавом, Савоми Дравом беше искључно српски живаљ овладао. Чнтава аустроугарска држава са околним земљама беше од вајкада домовина Славена, који леп пастирски и питоми ратарски жлвот проводећи живл.аху у љубави и пријатељству са својим комшијама Немцима. Кад и кад би покушавали комшије Немцн да овладају тим лепим народом, ал' бн увек у иитомих Славена наилазили на отпор, коме се нису ни надали. Јер Славенин колко је јако љубио свог пријатеља дваред је толико мрзио свог непријатеља. Славенин беше тада у снази и — ненријатељ је стрепио. Подигоше Немци на граници своје државепрема Славенима тврђаве. посада тих тврђавица натури се силном Славенину за господара, јер Славенин са неслоге и кавжења међу собом изгуби своју силну царевину и подлеже туђину. Међу тим Славенима налазимо и Србе, који се туил' од памтивека затекоше ил' из сеобе Србаља из Војке на балканско нолуострво ту заосташе. Ј живом саобраћају беху Срби и с ове стране Саве

и Дунава са Србима из Сриске царевине. кад и кад дољни крајеви Јгарске принадаху српској држави и тад би се сва Србадија сасгала у једној српској држави. Са Душаном нестаде слављена српског имена, Косово нам сломи снагу државну, а са падом Смедерева нестаде и државе Српске. Прнидани иочеше Србину свитати, крвавосунце стаде се рађати, кад Србин донаде турског ропства. Шестогодишњи непријатељ Српства незадовољи се са лепом земљом Србиј ом, турска сила грамзила је за освајањем, нође на запад, освоји Угарску и више пута удараху на престоницу Несара аустријскога на Беч. Тешко беше народима Угарске варварски јарам носити, додијали им зулуми турски, досади се већ и околним државама непрестано страховање од Турчина. Силној тада цркви на западу срамота беше, да се некрст шири по крајевима хришЕанским, образованости јевропској грозилајеопасност. Све се то стекло и рат би објављен Турчину. Ратоваху немачки и латински народи и ратоваху ал' Турчину никако додијати не могоше, јер Турчин дубоко корена захватио беше у земљама с ове стране Саве и Дунава. Бојакбешенеједнак. Јердокс хришћанске стране природни нагон познваше борце у бој да бране дом, да бранезавичај,турскечете одушевљаваше надприродна сила Фанатизам — занесеност за веру Мухамедову. Напрезање све снаге не поможе. Ваљало је изнаћи