Глас народа

р БРОЈ 1.

„ГЛАС НАРОД А."

ГОДИНА IV.

делијску снагу. која ће бити кадра Турчину на мегдан изићи, па мегдан и поделити: тај делија беше Србин. Јер колико је веро;{аконски занос и сањање о Мухамедовом рају соколило Турчина на бој, толико је Србину патна прошлост, грозна садањост и тавна будуЕност и онако јуначном уливала тако реВи неку идеалну снагу, и тако наоружан борац беше дорастао Турчину. Још за првих ратова ћесара аустријског на Турке пристајаху Срби уз војску му и чинише чуда од јунаштва. Јуначном Србину ваљало је да свети погажену слободу, ноштење, веру. Један је светио на вери погинулог бабу, други брата, стрица, наилазило се и стараца, који се светише бој на Турчина бијући чак за унуке своје, па је ли чудо што и срећа јунаку нрискочи? ћесару Леополду омили тај народ, жао габеше да тако јуначан, здрав и леп народ носи ропски јарам и то онога господара, који, мраку служећи, претијаше хришћанској вери, иретијаше образованости на западу. Имао је и на уму колико би ко1 ристи донело његовој иространој царевини, кад би I се у њу настанио тај здрави народ, тврђег бедема не би могао подићи нрема ненријатељима царства у од живога бедема у јунацима Србима.

ПРАЗНОВЕРЈ4 I. ГдеЈе нужда тражисе номоћи. Болесном човеку зову лекара, бабе, бајалице, врачаре, а опет мало који да не 5е рећи: „ништа без божје воље." Ја нисам противан тој лепој хришћанској речи, баш поштујем ту креику веру у бога, где је видим, и признајем, да много, врло много, помаже, али не могу да подносим, да се уз таку побожну реч страхотно греши. Греши се кад се безумно идеу наточ тој волј И божјој. Наши људи хоКе божје помоћи, али не како је бог хоће, него какоје јни замишљају. Сељакшаље { болеснику бабу, дага баје, ^аре, да му скида чини и т. д., а је лизвао лекара или управо, је ли га морао звати, боји га се, и не верује му, те једва чека да га из куће испрати. Још лекар није ни изашао изканиџика, а ево тивећсдругесгране јато жена, на онда код болесника: „ово било, оно свило." Лекареве рећи и наредбе вреде дан-два, док се не нрочује за другу коју врачару или нови који лек. Кад човек кори, речи ће обично жена: „Јо, господине, пробам већ од јуче оно ваше, па ' не видимо, да иде на боље," амуж „танисим мог'о, д,а се браним; мал' ме не истераше из куће, док

II тако царево веће изда налог ђенералима аустријским: да позову тамошње Србе да нристану уз ћесара на да се настане у плодним земљама простране државе ћесара аустријског. И Срби радо нристану на тај позив. Додијао им беше зулум турски. Дуго се водише нреговори. Дареви ђенерали уговараху с иочетка с цариградским патријархом Калиником, од како нак Пећки патријар номаза ђурђа Вранковића на деснотску столицу, од то доба заступао је на реч ђурђеву српску ствар српски натријар у Нећи. Србима беше дотештао турски јарам, турскизулуми загрдили, светиња му погажена и опет неби тако лако оставио Србаљ свога завичаја дамукроз маглу тавне будућности није просијавала нада скороме новратку. Нису Србина задобила она лепа обећања аустријских ћесара, нису њега наговориле цареве војводе, није се он полакомио на миран, рахатни живот на нространим нољанама земље ћесареве; о својој слободи, о своме спасу мислио је Србин када је пристајао на позив цара Леополда, Поштен будући, поштено је и мислио. Да помогне ћесару да узбије некрст далеко према Азији, па да се врати иосле у своју домовину, слободну домовину своју.

И БАЈАЛИЦЕ. нисам запрег'о, те донео баба Соју из Н.; кажу,да је тако вешта." Лекар мора онда скрштеним рукама да гледи, где се болесник упропашћује. А шта хоће наш свет од лекара, од лека, од бабе бајалице?Хоће чуда; хоћеда болест руком однесу; хоће да онога нестане махом,што је можда годинама иостајало. Чуда нема више за наметна човека, јер све што бива у нрироди, бива но закону; чуда не гворн ни бог, и мрзи, што не иде по закону његовом. А ми тражимо чуда, осде, где је бог иоставио те своје законе, по којима све бива и но којима ваљарадити. Лекар је учио те законе, те се но њима влада у своме послу, уиотребљујући према знању и нотреби опет средства, што их нрирода и богодани разум човеку пружа. Он штује те законе и не ће се нн о који огрешити; тек гледи, да из њих болеснику хасни. На је ли грех, поверити своје здравље човеку, који тако штује божје законе? Зар није то баш она „помоћ," она „воља божја," у коју се ми надамо? У тој н о м о В и н е м а ч у д а. т у ј е в о љ а б о ж ј а. А како је с бабама. женама, бајалицама и врачарама? Оне обично взле за болесника даје „н агаз и о", да је„уречен," „прострељен" ит. д.алече баја-