Глас народа
11
БРОЈ 2.
Ј Л А 0 Н А Р 0 Д А."
ГОДННА 1^.
доцније и уверио. Нисока сувоњава ло образубежјем саздаиа слика људска, рапава лица без бркова и браде, управо ћоса од рођења, с дугачком косом, коју свагда испод капе скривену држи, осим великих празника. без мантије. но у простом црногорском оделу; такав изглед морао би имало веће духове изненадити, а камо ли мене, који сампрви пут на такав чудновати створ наишао. Но доста тог, он је за нас вечеру приправио и ми оно вече бејасмо његови гости. Око девет сахата ношто је јављено да је вечера готова одосмо ја и учитељ нашем духовнику и то право у његову скромну Келијицу. Мала собица, у коју уђосмо. изгледаше ми при првом погледу врло ласкаво намештена. 0 клиновима ио зидови повешане беху разне справе, као: калуђерска мантија, једна коњска узда, и улар. једне бисаге, седло. На једној малој ноличици опет справа за поткивање коња, као: клинци. кљеште, нлоне, нож за изрезивање коиита (јер као што самод у ч итеља
разабрао, а и сам кадуђер нризнао уме он вешто да поткује коња па и иајбешњег.) На другом опет клину једна повећа чутура и још неколико светих слика висише по зидовима. Но ирозорима стајала су силна стакла, пуна ракије, киселих краставаца и других кадуђерских лекова. Још беше у соби једнапостеља и иеко чудотворно канабе, мора бити да је још из Нојевог доба преостало, један новећи сто и три столице. Овако беше намештена соба нашег духовника, која одиста одговараше њему и његовој еветској изображености. Сад уђе у собу нека мала буцмаста женскиња и донесе вечеру. Овај ми се појав мало комичан чињаше, женску видети у црногорском намастиру. На послетку, кад сравним наше свете обитељи, и она чуда, која се но нашим светим задужбинама чине, нисам се ни чудити могао особито кад ми духовник рече, да му је то рођена сестра. Но вечери не задржавасмо се дуго, него одосмо леТш, како би раније испит отпочели могли. (Иаставиће се.)
ПРАЗНОВЕРЕ И БАЈАЈ1ИДЕ.
(Свршетак.)
ЈХека тражи дакле у искусна лекара, који га добро нознаје, а требаш ли речи, тражи их опет у лекара или којега другог човека, а не из уста занесених баба. Волеснику помаже реч само онда, ако је добар савет. ако је утеха, а к о ј е н а д а, а к о ј е и с к р е н а, у с р д н а м о л итва. А има ли у нашим бајалицама и трага од мудра савета, од утехе, од побожности, од молитве? Нразна. луда реч; тек да се што каже, или текда стих изађе. често гадлуци и скрнав, а но највише крајња празновера, што вређа свако чисто хришћанско срцо. „В у к'о с е н о з л и н е б е ли" спомињу често, скидају урок, прострелу и т. д. а то је све вера у неке нечисте духове. Можелито богу но вољи бити; помаже ли он ту радије него лекару, што ио његовим законима лечи? Бајалице. празновера и врачање заостали суиз старих глупих незнабошких времена. Изумели су их људи себични да се глупошћу простога народа богате. И сада ностоји само код простог, непросвећенога народа, а нема им станка, где је свет оразумео. Врачаре и бајалице су обично потуцалице и ленштине, које иду од села до села, или ако су насељене, које увек тачно знају, где се меси хлебац и погача, где се пече ракија, где је моба, где се кољу свиње, где у оџаку има највитне суха меса и т. д. те су према томе час овде, час онде, овоме лажу овако, ономе онако, да само могу о туђој муци
без бриге живети. Оне живе у народу најбоље и што зажеле, јадан, глупи народ весело им чини. Знао сам једну таку варалицу у У. Прохте јој се да иде у манастир Венек. „Како ћете тамо, кадје то далеко, а ни кола ни коња?" — „Е то ми је брига" рећи ће баба. — За мало пајој донесу болесника. Жена што је довела болесника: „Ево ти, мамо, кукавца, да му помогнеш (нриповеда бодест). Врачара: Е ћеро, стани, одмах ћу ти касти (размеће карте). Ећеро,окренулому се баш наВенек св. Петки. Ево ви'ш, слатка, баш на Венек. Него чекај м л а д и и е т а к, па умеси б е л у п о г а ч у" зна баба да без ње неће проћи — „спреми два сирца, обари две плећке,нонеси чутуру вина и ракије", — као бајаги да жртвује — „па иди у Венек. Бога молећи, исцелиће га св. Петка." Жена: „Е мамо, ал" ја не ћу без тебе." Врачара: „Па добро, ћеро; ја сам исгина стара и немоћна, ал' теби и кукавцу за љубав хоћу." Ал'највише себи за љубав, јер не беше давно у Венеку. Не мари она, што се јадан белесникрастрес'о на колима, нагут'о ираншне, нагладовао и напостио, она је била у Венеку и то и сита и иијана, на то једоста. Болесник за кратко време умре. Како ће се сад баба извући? Жена: „Помози бог, м^оТ?Н/Гх Врачара: „Бог ти добро?" Жена: „Јо! јадно 'сузе) кукавац сињи, и Венек м} г ^'јрј&ол,е."