Глас народа

13

ВРОЈ 2. „Г I А С Н ш — ш Тако изгледа глава напред, то се зове лице. Ко'ј жаје на лицу саевим чиста осим обрва бркова и браде. На врх главе и остраг се надазе савијене кости као свод што се зовулобања. Горе на врху зове се лобааа теме, а остраг потиљак. II те су кости покривене кожом, али та је кожа обрасла косом. Из нутра у лобањи лежи мозак. Цела глава стоји на врату. Врат се састоји из | седам округлих костију што леже једна на другој I а изгледају као плочице. У свакој тој плочици има јј остраг мала једна цев кроз коју пролази мозак из | главе у ле!)а и цело тело. Тај мозак изгледа као 1 бело \'же излази из мозга у лобањи и зове се кичмена мождина за то. што се оне плочице од еости у врату и леђи у крстима кроз које то уже про|ј лази зову све заједно кичма. Испод врата долазе груди. То је сав онај проI стор што се налази измеру ребара, а ребра су опет коштани обручеви што иду око кичмених плочица у леђи. Ребара има човек дванајест пари.

1 Г .1 А С И 3 II овом нриликом на крстовдан ишли су свештеници из цркве од куЕе до куКе са светом водицом — или, да свете водицу. Еако то бива у нас од год до год ал не бива свуда једнако, већ где где баш на очиту саблазан, то смо наумили, : сад о том коју да рекнемо. Ми попггујемо све наше красне обичаје било црквене, било ван цркве народне; обичаји ти казују какав је народ, у ком се држе; и чувају народ од заразе туђииске. Али, кад какав обичај не иде за тим него иред светом нонижује народ — пајош кад је тоцрквенски: онда ваља да то човек одбије од себе и од свога народа. Какав је то „сазидателни" поход свештеника с крстом у руци, са два са три ђака у стихари, са чирани и с котлићем, кад око четир пет сати нред вече уђе са сокака у пивнице и гостиоиице — да бајаги пошкрони дом крстовданском водицом. II како се обесвећује оно дивно наше „Во Јордање," што •' оно двоје троје ђачиђа том приликом као какве ' чегртаљке очегрћу!... А тако је од прилике било и ове године, и лане, и преклане и т. д. ево у нас у Новоме Саду. Ми позив Србина свештенпка тим веКма хва|ј лимо и уздижемо, што он из народа свог ноникнув, с народом живи и умире, и, што је глај; вно, што свештеник српски по више пута преко године полази, ил бар треба да полази свак своје парохијане иа дому им. Па ако су икад затоприлике удесне, то су особито велики празници. V

А Р 0 Д А." ГОДИНА IV.

Иснод врата иза најгорњих ребара леже илећа и рамена у којима су тако углављене руке да се могу на све стране мицати и окретати. Из нутра су груди преграђене једном кожицом што идеодлеђа па до нредњег краја од груди одмах испод ребара а изнад стомака и зове се пречага. Тако су груди затворене са свију страна. Само има у тој иречаги норед леђа једна јама кроз коју пролази једњак стомаку. Ј иростору том између пречате и врата леже нлућа (беле џигерице) и срце. Душник о ком смо пре већ говорилн, кад дође до плућа разграна се и тако разграњен шири се по плућу. Кад удишемо онда увучемо кроз душник ваздуха у нлућа и онда се плућа морају да растегну као кад дувамо кроз дуваљку у гајде. А кад издишемо, онда терамо ваздух из илућа на поље; и плућа се онда спусте као и мехови кад нх стиснемо и ваздух из њих кад истерамо. Ето за то нам сегруди дижу и спуштају кад дишемо. (Свршиће С9)

Н А ? 0 Д А. II, доиста, тако и бива по многи наши мести чему смо често били очевидци, и то нарочито, кад свештеници свете водицу. Пред божић и пред ускрс на недељу дана на две зађе свештеник од куће до куће к парохијанима да свети водицу. Свет наш, како се и онако снравља да благе дне дочека и проведе радосно: иоход свештеника повеђа му тада ту радост и у души га сазиђује. Па ј ош, кад је свештеник човек на свом месту, љуби свој народ — ту му је сад најбоља прнлнка, да народ носаветује, охрабри и утеши;да гашчеличи за боље дане: где ноирављења треба, дасеиоправи, а где је све ваљано н честито, да тако и у нанредак остане, и још другима за углед буде. Сад, мислим, и да не занитамо — свак Ее и сам признати нам: да се све то не може чинити за онај тили часак, за који свештеннк у Новоме Саду, и но други мести где овако бива, о крстову дне нројури од парохијанина до нарохијаиина. Узмемо-ли још при томе на ум. да се број свештеника овде смањао, те и с најбољом вољом, башисве дахоће не би том нриликом ту своју дужност извршити могли, како ваља — онда се оне горње речи наше и боље потврђују. Не може-ли се дакле тај, иначе лепи црквенски обичај вршити, као што би требало, да буде народу од хасне душевне — онда би боље било, тога се обичаја са свим оканути; ако га не би хтели онако изменити, да то свештеници чине лепо па тенани пред велики који празник, као што наго-