Глас народа

БРОЈ

„Г Л А (

Н А Р 0 Д А."

ГОДИНА .

трговином својом долазио) књи1'а зачитање, каквихсе онда могло добити: „Житије Алексија человека божија," „Жертву Аврамову", „Месоцослов" и „Требник." То су биле прве читанке Вуку — готово нимало боље нег оне Доситију пре њега. По седамнаестој кцини својој изиђе Бук тим и таким знањем у свом крају на глас — бејаше он тамо најученији момак у селу: знао је, чим види новац какав, казати кад је кован; знао је, кад нада који нразник у години; умео је писмо сваком лепо написати, ил. кад је ко откуд добио, свако писмо прочитати. Свака га је жена. но тамошњем адету у руку љубила као год и нрва кмета у селу; на свадбама и о свечарнх његово је место било у трпези или прво, или одмах до свештеника. На договор њега зваше место оца му: чак и сам главом бег Сулејман-бег Алајбеговић, спахија од Тргаића, кад би год догаао у Тргаић да харач купи, Бука је призивао к себи за писара, па би га о ручку од милогате и ночасти носадио уза се за соФру. И ко је био сретнији од Вукове мајке Јегде са толике части и почасти сина свога! Једно је само жалила. што јој Вук не порасте према својим годинама, у вис као бор и танана јела. Али, кад би је жене, њене друге, на то подсетиле, рекла би им поносито: „И дукат је мали новац. али вреди вигае од талира!" . . . Буку се омилило било читање и осладила наука, те не хтеде ни да чује, кад му отац стаде световати да оде у варога, да буде трговац. ил, да ће гледати да га како-год запопи. Слугаао је Бук од свога рођака Јевте, да у Срему, и но другом свету има школа, где се уче и многе, многе друге књиге осим часловца и нсалтира, па га је срце тамо вукло. У том је, што'-но се у несмама нева: но земљи Србији крвца из земље проврела; зулум турски раји додијао, земан дош'о да се ланци ломе. У народу српском уста дели-јунакКара-ђорђеидиже народ на оружје; године 1804. Вуков отац Стеван пође с остали своји другови на Турке. Но како се већимимо другатва тога знало да је у Стевана син „писмен и књижеван" — оправе лепо Стевана кући, да место њега дође син му Вук. И Вук оде на војску. и у војсци буде пи-

сар, или, што би данас рекли: тајник у војсковођа српских. Мало за тим ударе Турци на Јадар, ионале села и разоре. Изгори и Тргаић те и кућа оцаБукова; стоку му отерају Турци, а разграбе и све остало што имаде — те тако са свим осиромаши. У тој својој сиротињи науми Вук, да иде у Срем, у Карловце на науке, па се стане оцу и матери молити да га пусге, јер ће га иначе невоља отерати у хајдуке. „Кад је тако. рекне отац и мати му — да ти је нросто," и оправе га с благословом на пут. И дође Бук у Сремске-Карловце. Али као год што мало пре њега науке жељни Доситије не нађе у Фрушкогорском манастиру Хопову. за чим је чезнуо — тако исто ни науке-жедни Вук не постиже у Карловци, рад чега се у свет одбио од свог оца и мајке. Ил можда не би Вуку суђено, да годинамагута школску нрашину у тескобним скамијама и загушним собицама и — данданагање гимназије сремско карловачке! . . . Баш му се не даде, да поцрпе|из жељенога тамогањег врела од наука — како не би зар тим замутио кристал-бистрога врела у срцу своме. из којега је носле извирала животворна наука српске свести: српскога народног језика, овејаног чистог србинства! Две године дана проведе Вук у Карловци, учећи се за то време негато мало граматици латинској, „славенској" и немачкој, да се тим приправи за гимназију. Кад ће за тим треће године да пређе ; гимназију. замоли се он пуки сиромак — да га приме у „благодјејапије" те да може уз онујадну корицу хлеба ићи у гаколу. Али, на његово големо чудо и јога већу жалост — нит га нриме у „благодјејаније" нити нак бар у гимназију. „Момак по деветнаестој години— световаху му тадагањи карловачки нроФесори — н и ј е вигае за гаколу," па га увераваху, да он доста зна за Србију и за народ тамогањи, те боље нек се врати кући: може он тамо — говораху му бити учитељ, поп и што год усхте. И тако Вука, ако не куга а оно козе; ако не козе а оно бага главом учитељи отераше са школа.

(Наставиће се.)

ПРАЗНОВЕРЕ И БАЈАЛИЦЕ. III. Често се деси, да се дете мртво роди. Ту је | нремрсила, кадјепочела повојке рубити, у што онда прилике, да се приповеда, па ето их онда се загледала и т. д. Са страхомјој се приближују, чопором, да сете младу. који је млади петак ; а за дете нико и не хаје.

зт