Глас народа

БРОЈ 1»

„Г Л А с Н А ? 0 Д А,"

. ГОДИНА О.

На челу ондашњим нашим иоЕЊИжницима и наЛри-књигама стаде доктор Јован X а џ и П -С к ст и ћ. човек, ком се иначе неможе порицати доста лепих заслуга у Српству свога доба. Та књижевна борба „В у к о в ац а" и „Д е б е д о ј ер о в а ц а" (онако би звали присталице Вукове а овако ХаџиТхеве) или простије „ј о т е" и „д е б ел о г ј е р а" ил у истини: омладинеи остарине потраја у највећој жестини готово за четрдесет година — до скорашњих нашнх дана. Јест, сав наш књижевни ил бар иоле цисмени свет раздели се тиме на два табора: на омладину и остарину! П као што је јачевидело од мрака и напредак | од назатка — тако је и с овим било: омладина је победила. До1)е достојни ученик Вуков, вредни ђуро Даничићи „Ратом за српски језик и нравопис" доконча славном иобедом четрдесетгодишњи рат јоте и дебелог јера Ето у кратко књижевне радње Вукове, и на први поглед, како је та радња примљена била и прииозната у народу српском. Али, тако је то у свету; ни једна нова мисао, и ншита није пошло у напред без борбе, безљуте борбе! Вуку даде бог дуга века: и колко се за младости напати и намучи — толико му слаВе паде након дугог рада и труда смерна, лепа старост. Дочекао је и својим очима видео плод труда свог здраво семе, што засеја по књижевности српској. родило је још за живота Вукова рода обилата. Дочекао је и стекао припознавања и поштовања од савакунног народа српског — и лепога гласа у свега великога Словенства. Пријатељевали су му и ирви владари европски, частвујући његове големе заслуге у народу своме: пруски краљ Вилхелм IV., па руски цар Никола. па аустријски цар Фердинанд, па данагањи цар и краљ аустро-угарски Фрања Јосиф — па српски кнезови лозе Његуш-Петровића. што се за живота му 0 БШБКАМА, ОД КОЈЕ Сваки је народ ири постанку своме био сиров, не изображен. Мало по мало почео се припитомљавати, изображавати. Изображавање сваког народа почело је тек онда, кад се наједном местустанио, па је почео копати, орати и сејати храну. Орање, земљерадња је почетак бољег, просвећенијег живота. Старији народи славили су, као и садањи разне светитеље. Међу тим светитељима слави се скоро

изређаше, па кнез-Милоиг, који је од његаи читати учио, па кнез-Михаило, и т. д. Учена друштва европска мало које да га није почаствовало и за члана изабрало. Университет у Јени, у Немачкој, даде му из почасти степен докторски. Но, највеће части одаде му српска омладииа године оно 1863. кад му лицем на Митров-дан оде и поздрави педесетогодигању славу књижевног му рада. Заплакб се седи старац од милине, видећи захвалну омладииу — потоњи свет српски. . . . II та бисер-суза у очију остарела Вука разлила се мало за тим од жалости по лицих толике, и свеколике Србадије — јер не нро1)е по том ни четир месеца дана а старост Вука оборила, самртни му час-догаао. Вративши се с иута из јуначке Дрне Горе, куд је мисијом кнез-Михаила онејесенипод зиму игаао био — назебе нутем, те га с тога и самрт снађе. На ногу је био готово до часа умрлога, а крај свога стола ииеаћега још оно јутро, кадће издахнути. У недељу 26. јануара 1864. год. око подне легне у постељу, заспи мало па се тргне и зажели хладне воде с врела једног црногорског; погледа око себе и очи му падну на гусле јаворове, више главе му — занесе се и издахне око 4. сата после нодне. Кости Вукове леже на гробљу Сан-Марксовом у Вечу. Ни након десет година после смрти му још се неиспунц жеља му за живота, да му кости но самрти пренесу у стари му завичај. Ето, то ти је, драги читаоче, био Вук СтеФановић-Еараџић у животу и на раду књижевном за пуних педесет година. . . . II кад год узмеш у руке и овај наш лист, и сваку данашњу књигу српску — да се сеПаш њеног васкрситеља и утемељитеља, те да му пошту и славу и данас, на дан смрти његове, и вавек по свету носи и проноси глас народа! . . У Новоме Саду, на дан смрти Вукове, 26. јан. ПроФесор Д. Сандић.

X СЕ ДОБИЈА ХЛЕБАЦ. у сваког народа по један за то,што је народ научио земљерадњи. Не треба никог уверавати, да је земљерадња нужна, да је она најхасновитији посао. Ми ћемо овде само навести, шта је о њојзи рекао један ј дивљачки поглавица у Америци. Хотећи уверити ; свој народ, да треба своје њиве обрађивати, говорагае му он: „Зар не видите, да бели људи боље напредују од нас? А за гато напредују боље? За