Глас народа

ВРОЈ 7.

У НОВОМЕ САДУ, 17. ФЕБРУАРА 1874.

ГОДИНА IV.

Излази сваке недеље Т1 1Г I П ТТ ■ Т\ П Т I Цена је листу: на читавом табаку. I II П I |Е /I II II II /1 на годину 3 Фор. Допнси шиљу се уред- I II Ц I ||п ||||||4 на осам месе Ч и • ■ 2 ништву , а претнлата и I ||| II |Ј II II I II /| II на четир меседа . 1 „ огласиА. ПајевићууН. Сад. | | за Србију гедишње 4 „ ЛИСТ ЗА НАРОДНЕ СТВАРИ, ПРИВРЕДУ, ПОУКУ И ЗАБАВУ.

ЗА ОГЛАСЕ ИЛАБА СЕ 5 НОВЧ. ОД СВАКЕ ВРСТЕ И 30 НОВЧ. ЗА ЖНГ СВАКИ ИУТ. ЦЕНЕ СУ ЗНАТНО НИЖЕ ЗА ОНЕ ОГЛАСЕ, КОЈИ ШТО ЧЕШИЕ ИЛИ У ШТО ВЕБЕМ ОБИМУ ИЗЛАЗЕ У ОВОМ ЛИСТУ.

НАШЕ НАРОДЕ Тринаестгодинаданаима, од какоје темељ ударен нашем народном позоришту. Фонд којије скупљањем прилога прилично нарастао, није још толики, да се може из прихода његовог позориште издржавати. Велика је погрешка учињена, што се није у бољим годинама прионуло, да се скупиглавница, која би приплодом својим трошкове позоришне подмиривала. Сада би позориште наше било осигурано; сада оно не би осећало рђаве године, или бар не би у тој мери, у којој их данас осећа. Овако је позориште наше изложено неприликама времена. Понесу ли године добро, је ли свет подмирио своје насуштне потребе, он онда мисли и на душевну забаву, он се онда сећа и позоришта, које му ту забаву даје; настану ли неродне године, омане ли храна, по1;с ли трговина, .занати и други послови рђаво, не остане ли свету ништа преко најпречих потреба, онда му богме није ни до чега, онда не мисли ни на што друго осим на своју невољу. Тако је стање данас у нашем народу. У таком стању његовом обратио се одбор, који позориштем управља, на народ. да даје прилоге за издржавање нозоришта, које се налази у такој незгоди, у каквој се још до сад није налазило. Или зар то није незгода, кад се трошкови позоришни сведу нанајнижу меру, поред које позориште једва таворити може, кад се сведу на 25,000 Фор.. па ће ипак мањак за годину, која долази, износити до 6000 Фор. а. вр. ? Ако носете поз.оришне не буду честе, ако нозориште не заслужи 19 до 20 хиљада Фор. за долазећу годину, онда Ее поменути мањак бити још већи! Па чиме да се он подмири? А чиме ћедругим него прилозима српских родољуба! Ми немамо државне благајнице, нама не дају земаљски сабори нрипомоЕи, нама се не одобрава ни она потпора од 3000 Фор., коју је српски сабор народном позоришту наменио, ми смо сирочад, која је сама себи остављена. Па како да се избавимо из ове незгоде, како да помогнемо себи? ПомоЕи Еемо си поуздаљем у себе и у своју снагу. Је ли снага српска за-

0 П030РИШТЕ. иста са свим малаксала? Је ли сваки Србинзаиста тако осиромашио, да не може лепту своју принети на одржање најобљубљенијег завода? Ми кажемо да није! Шта? Зар цео парод није кадар за годину дана 6000 Форината скупити? Та ми би знали наређати ваздан појединаца, који би сваки посебице кадри били но толику своту на народне цели жртвовати, а камо ли не би цео народ у стању био то учинити!... Народно позориште је у незгоди. Ми држимо за своју дужноет, као гласило народно, то му напоменути. Ми то у толико пре чинимо, што ми врло добро народ наш познајемо. Ми знамо, да он има толико поноса, да он толико држи на своју част, е неЕе допустити, да онај завод, који се народним назива, падне. Свако је сеоце српско кадро било да стотинама година цркву своју издржава, а да цео народ не буде у стању цркву уметности, укуса и наравствености, да не буде у стању позориште своје издржавати! Народ наш је на бојном нољу толико славних дела починио, да му се поштен и праведан свет диви и да га међу најјуначније народе броји. Народ нашје свету доказа дао, да он има и срцеплеменито, срце пуно осеЕања, пуно песничкога дара и одушевљења. Не би ли тај народ сам себеулаж утеривао, када би допустио, да падне завод, који је највише позван. да негује песме и песншнтво? Народ српски то неЕе, он то несме допустити. Помисли само, читаоче, каква би то грдна срамота била. кад би се наше нозорингге морало затварати! Би ли било и оле поносита Србина, који не би од стида у земљу пропадао ? Ала би се злотвори и завидљивци српски смејали. ала би уживали! Чисто их чујемо како би говорили: „Ето вам тих слављених Србаља! Они само знају викати, а кад доре до дела, они се онда туже на рђаве године. Еад се дају маскенбалови, соареји и никници, даЕе, свадбе и друге небројне части, онда нису рраве године. Ала су то красни родољуби, ала је то красан народ! Ха! ха! ха! ха!"...