Глас народа

БРОЈ 9.

„Г Л А С II А Р 0 Д А."

ГОДИНА IV.

за живота а и по самрти породицом својом неороЈним свезама за народ нривезан, па која је вајда њему, која ли његовим иотомцима од неразумног, непросвеНеног и сиромашног народа! Као човек треба да свештеник у животу и у породици својој онако живи, како то прописивере и цркве, којој се посветио. захтевају. Да богме да се не може захтевати од њега, да он буде анђео у човечијем облику, да он буде непогрешив и без сваке мане, али се може захтевати, да буде од најбољих а не од најгорих, да у добру а не у злу народу предњачи. Који се не узда у себе, да ће оваки бити, тај боље нека се не одаје тешком свештеничком звању, јер иначе ће на сваком кораку сам са собом. сам са својом дужности у опреку долазити, и у место на славу вере и цркве, на хасну народа, он ће им служити на саблазну ина велику штету. Какву дужност има свештеник као Србин? Као Србин има он дужност, да свом снагом настајава, како ће српски народ, како ће српство у свему напредно бити. Нема ли у општини, у кој'ој ј *е он парох, српске школе, свештеник треба да л.уде приволи, да је иодигну. Има ли је већ, он треба да их одушевљава, да је што боље снабдеју, да ј'ој одрже верозаконски, народни значај њезин. Свештеник треба да народу добра примера даје у поштовању учи-

теља и његове трудне радње око ооучавања и васпитавања дечијег. Ако народ види да свештеник учитеља омаловажава, да га ни подашта не држи, 1убиће и он уважавање према њему; а нека нам таки свештеник поверује, да баш ни он сам тиме не ће код народа добити него ће изгубити у угледу своме. Као Србину дужност му је улеватинароду веру у бољу будућност. А коби народ у борби с душманима својим малаксао, ако би о опстанку своме очајавати почео, свештеник нека га храбри, нека га теши славном прошлости, а нека га крепи уздањем у сретније дане, у бољу будућност. Као Србин-свештеник треба да га учи љ у б а ви ближњему. А ко је Србину ближи од—Србина?Кога треба већом љубави да обима него свога једноплеменог и ј "едноверног сродника? у томе свештеници могу највише урадити. Они треба дабудуи ттоме достојни последницн Христа, који је и међу непријатељима љубав ироповедао! Најпосле српски свештеник требадаутврђује народ у нади, да ће после толиких мука доћн ускрс народне слободе, народног јединства. Који се свештеник овако понаша, тај је достојан узвишенога чина, којега на себи носи, тај је достојан прејемник оних честитих старих свештеника, с којима су се црква и народ поносити могли! . . . С.

СЕОБА СРБАЈ1»А 1690. ГОДИНК и.

Дар Леополд беше за све време свог царевања у великом теснацу. С Французима како, тако оконча војну, незадовољне мађарске великаше умири тиме, што је поглавице завери погубио а немилих гостију. што на позив незадовољених Мађара дођоше да ћесару Беч узму, опрости се Леополд помоћу славенском; јер да не до!)е краљ Пољски цару у помоћ, да застрашене Бечлије не извести о скором спасу наш Павле Бакић, зацело би тада Беч допао турских гаака: велики везир Кара Муста$а са, двеста хиљада ваљане војске беше Беч опсео и тврдо наумио да га заузме. Ал' у Угарској Турци му засели беху, јадну земљу за дуго време од сто и педесет година притисли. Тешке дане проводио је ћесар: жао га бегае земље своје, што мујеТурчип оте, ал' самсебине могаше помоћи. С тога живо, врло живо прионе око уговарања са Србима, да пређу у цареву земљу. Добро му беше домло, што се нађе ђурђе Бранковић, који иоста деспотом српским, јер не само да га је ће-

сар с места послушао и окануо се грчког патри јарха Калиника, него почео се договарати и уговаратиса Арсенијем III. Чарнојевићем, српскимпатријархому Пећн, већ га је и сам ћесар признао за српског деспоту, начннио га бароном и угарским ГрОФОМ. Уговор је дакле учинио српски патријарх Арсеније III. са немачким ћесарем Леополдом кадје прелазио у ове земље. II једна ндругастранапримила је дужности а и права. Тако су се Срби обвезали; 1. да ће постатп поданицима аустријским и заклели се да ће увек верни бити кући Хапсбуршкој. 2. да ће увекуз ћесараратовати против Турака. Друга страна т. ј. ћесар дао је Србима ова права: I. Срби се примају као народ, који је политички слободан и независан, једином само цару потчињен.