Глас народа

БРОЈ 9,

„ГЛАС НАРОД А."

ГОДЈША IV.

Доносимо их у цркву, да их од једне бодести излечимо, ане знамо да им у цркви, ма да је она најсветије место на земљи, и другу коју болест можемо на врат навуКи. За име здрава разума! Кад ћсмо се једном научити. да је Бог свуда и на сваком месту, и да он, који нам у цркви и манастиру помаже, помоћи ће нам за цело и у нашој кући, ако смо заслужили? Имајмо на уму ове речи светог оца Григорнја Ниског! „Промена места, вели он, не доводи човека Богу ближе. Ма где ти био, Бог Ее тебидоВи, само ако обиталиште твоје душе такво буде, да у теби становати може. Но ако је твоја унутрашњост пуна рђавих мисли, онда ма и на Голготи био или на маслинској гори или на месту, где је Христос из мртвих устао, ти си ипак тако далеко, да ти Христос помогне, као да никад ниси у њега веровао". Имајмонауму те речи, и оставимо на миру болнике у кући и топлој соби! Но какве су те кубе, какве су те собе, у којима наши болници и у опште наши људи живе? Да ли су оне пробитачне или су шкодне по здравље? Да видимо још то! Наши Срби обично држе, да има нечистих кућа. И ко би могао то у сумњу доводити? Чистихкућа

Је мало, а нечистих на жалост пуна су нам сва села. Та загледајмо како изгледају зими собе. На пољу је велика зима. Ненџери су тако затворени да ни најмање свежа ваздуха не може у собу да уђе. НоредФуруне стојибуре с купусом или што је још горе наливено с ракијом, а иза врата буре с амуром, из којих загушљиви смрад куља. Нод једним креветом неколико кокошака, аподдругим неколико гусака, па наравно и њихова ноган, која ваздух кужи. Ту мала деца мокре, ту се обојци и кошуље перу и суше, а жижак, он је од по ноћи па до зоре горео и собу смрадом испунио. Ето! каква је еоба, у којој наши људи зими живе! Она је у пуном слислуречи нечиста, пуна свега онога, што здравље порушити. а болест увеличати може. Еужнију собу тегако би им и највећи злотвор могао пожелети и измислити! Код такве немарности према своме здрављу је ли чудо, што се ми Срби после Мађара највише у овој држави губимо? као што је то прошле године један учени Ма1;ар — Веселовски — доказао. Није то никакво чудо! Чудо је, што се још у већој мери не губимо, што нас и оволико још има! (Нвставиће се.)

0 БИЉКАМА, ОД КОЈИХ СЕ ДОБИЈА ХЈ1ЕБАЦ. (Свршетак.)

За дивно је чудо, да сеЈога незна, едалижито дивље расте у Јевропи, Азији и АФрици. Јошстари писци нису били у томе сложни, гдеје постојбииа шеници и јечму. Па то се ни сада не зна, као што се не зна ни о зоби нити о ражи. Неки су мислили, да на Еавказу (то је брдо на граници Јевропе и Азије) има дивље ражи, али доцније су се уверили, да је ова дивља биљка са свим различна од оне ражи, која се сеје, јер има тако тврдо класје, да се не може жети. II у Сицилији (ово је једна велика ада или острво у мору, које се зове средиземно, јер је у сред разних земаља на југу), има дивље ражи, но и ова је друкчија од питоме. Дивље хране налази се еамо на онимместима, гдеје пре било посејане, и то ће по свој прилици бити подивљана, а није од искона дивља била. Не знамо дакле, јесу ли првобитне биљке, од којих је наше жито и друга храна постала, изумрле, или сувременом тако се измениле, да их не можемо да познамо. То се исто може рећи и о кукурузу у Америци. Еада су пре свој'их 400 година нашли Америку, већ је било кукуруза у северној ијужнојАмершш. Неки кажу, да су у једној земљи американско! нашли дивља кукуруза, алини то није истина, јер и тај је само подивљао. Постојбина пиринчу

је Инђија, али као да ни њега нема тамо у дивљем стању, као што неки ве [е. Други опет говораху, да је у Чилу, Перуанској и Мехиканској (све су ово земље у Америци) дивљи кромпир растао, али се после доказало да то није био правикромпир, него нека друга биљка, која је слична кромпиру. Али урме има дивље у Африци и у Аранској, кокоспалме у Инђији, Цеилону. Нолинизији и Океанији, саго-палме у источном инЈ/ијском мору, но ниједна није толико раширена, као питоме врсте њене. Ерушевина, које има у инђијском мору, и хељда, која расте у Сибирији тамо нрема кинеској граници, једине су хлебне биљке, које се још налазе и у дивљем стању. Земље, које леже иа средпземном мору, као: Италија, Грчка, северна А$рика и западна Азија,храниле су се у старо доба, још пре својих 2000 год. ш е н и ц о м и ј е ч м о м. Ова храна спомиње се у најстаријим снисима, у библији, у делимаОмира (овоје био грчкипесник, који је написао две велике јуначке песме), и Нродота (који је први написао историју света, а био је Грк), има је насликане на споменицима најстаријих времена. Знали су тада и за проју, али су је слабо употребљавали. Пиринач