Глас народа

171

( БРОЈ. 22.

„Г Л А С Н А Р 0 Д А"

^ ГОДИНА IV.

ЗАБЈ1УДЕ И ПРАЗНОВЕРИЦЕ У НАШИМ П0СЈ10ВИЦАМА.

Према глави и оца по глави. Ако и одвећ ретко, то ипак дође човек и у тако ванредне околности, где не може своју главу спасти, а да другоме не до]је главе. Петар и Павле н. пр. даве се и отимају се о парче даске, које само једнога може спасти. За мерило, по коме се сад Петар и Павле имају управљати. не могу служити оне пословице: „ко јејачи, тај јеистарији", „ближа је кошуља него хаљина" па ни горенаведена. Ко коме треба даску да уступи, то најмаље може решити љубав према себи и право јачега и Петар може само у том случају Павла и ода по глави, ако је љегов живот по породицу и човештво много нужнији и кориснији; иначе мора сам себе но глави, ако хоће, да се правице држи. Пса грло боли, а не мене. . Многе болести, које код људи, који се у болестима на лекара обраћају, не трају ни некол'ко дана, кпње на жалост наш народ по више месеци, и док се они помоћу лекарском више пута и од најопаснијих болести излече, наши људи на жалост морају и од најнезнатнијих болести главом да плате. Но како се они у болести лече, друкчије да боме и не може бити. Ја ћу за то некол'ко примера да наведем. Болесннка, који од грлобоље (крајника) пати, одвећ је лако излечити. Баља му само дати нарче нишадора, да прогута или да га у води попије и болест је као руком однесена. Ал' наши људи већином друкчије лече ту болест; они веле, да болник треба да обзине парче хлеба и да га псету баци рекав наведену пословицу, па ће у след тих речи оздравити, а вашка — она ће се наравно морати разболети. Не зове ли се то: здравом разуму ругати се и с болником се титрати? Код нас се против грознице свакојаке басме унотребљују. Једни, кад грозницу осете, истргну из плота проштац, под њега метну јаје и по што стану на њега и разбију гарекну: „Кад ова квочка пилиће извела, онда и мене грозница ухватила". Други узму жеравицу у зубе, па је пусте у бунар и рекну: „Кад ова ватра прогорела, онда мене грозница ухватила". Неки и другим будалаштинама нрибегавају, ал' за то и вуку грозницу по читаву годину, грозницу, коју лекари са тако званим сумпоровитим хинином, неким бело-жутим прагаком, који се у апатеци продаје, за некол'ко дана или најдуже за месец дана из корена излече, дајући после грознице одраснима 16, а деци 8 грана у четир пута.

Од ђорђа МандровиЋа. пароха пештанског. (Наставак.) Црвенн ветар

(поганчина, брнка, пламеник), то је болест, ко|у скоро ни лечити не треба, само ваља у соби у умереној топлоти седети и лице, на ком се болест већином појављује, од оштрог ваздуха чувати, нокривајући га каквом танком марамицом. Боље сигурности ради дају лекари у тој болести и на чишћење стомака. А како наши људи у тој болести поступају? По што је болник у ватри, изнесу га они често и нред кућу, да лежи и да се расхлади, па га вуку и по селу врачарама, да му „исписују"; они дакле баш оно чине, што болнику неизбежну смрт доноси. Сигуран лек од шуге то је смола стиракс, од које 2 лота добро треба измешати с једном кашиком љуте ракије и полак толико зеитина, па том смесом тело натрти, но што се болник прво у топлој води тако нанари, да му све красте пооттадају и гнојавице се отворе. Тако лече лекари шугу, а наш народ? Он па жалост употребљује против шуге чорбу од кувана дувана, дакле такво средство, које је и од саме шуге горе иопасније; јер отров, који се у дувану налази и који је један од најјачих отрова, може кроз красте и гнојавице шугине до саме крви да до!;е и да је отрује. Кад болник од севотине пати, лекар му дакучином од кудеље обложити руке и ноге, а ако му н вилице севају и укоче се, он их мачијом кожом обложи и севотина за неки дан престане. Осунче ли се пак деца и људи при јакој припеци и мозак им се запали, те као мртви нопадају, лекар их одмах у што већу хладовину смести, главу им непрестано хладним облогама облаже и водом полива и тиме сву опасност отклони. Тим средствима наравно наш се народ не послужује; све што он у тим болестима чини, своди се на жалост на ово двоје: или ће дати да се болницима молитва „с њине стране" чита или ће дотле по врачарама н бајалицама ићи, док болести у тој мери не преотму мах, да је само смрт у стању. да болнике од тешких мука опрости. Ето! како су ништава и често опасна средства, која наш народ у болестима употребљује! Биће дакле нотоње време, да се и ми једном на образоване људе и народе угледамо, па да се у болести на лекара обраћамо. Ал' многи и поред највештијих лекара плате главом, приметиће когод. Јесте! то се не да порећи. Но то не треба да нас од лекара одбије; јер та околност само то