Глас народа
172
г
БРОЈ 22.
„Г Л А С Н А
0 Д
ГОДИНА IV.
доказуЈе, да ни лекари нису оогови, да ни они нису свемогући. Кад болник своју болест запусти и н. пр. већ полак беле џигерице избади, је ли онда лекар крив, нгго не може да болника од смрти отме? Будимо дакле према лекарима праведни и признајмо, да би многи и многи, ко и су данас живи и здрави, без њихове помоБи или још боловали или би можда и под земљом били. Радиј бих те убити. него се посветити. Тако говоре обично браЕа Дрногорци, кад се на кога од више разгњеве. Ј срцу, у гњеву воле онн бити и убице него свеци. Но тој њиховој неразумној жељи не треба да се чудимо, јер такав је гњев; он је кратко лудило и беснило, у ком човека здрави разум изневери; он је као оно бура морска, која само рушити уме. Не ћемо им се дакле чудити, ал' ћемо од њих очекивати, да у том лудилу и беснилу ништа не започињу и не раде, да се у сред буре на море не навозе; ми ћемо од њих искати, да оно чине, што су неки учени људи чинили т. ј. да у гњеву очитају „оче наш" или азбуку; то ће им мисли на друге предмете пренети и гњев Пе им утолити. А кад им се тако огањ гњева угаси, кад разум опет с њима завлада, онда нека њега нослушају; он ће им јамачно онда ове речи пришапнути: „што бнх ја пасју крв на свој врат узимао"; он ће им при- |
шапнути речи, које је рекла Јевросима свомесину Ераљевићу Марку: „Боље ти је изгубити главу Него своју огрешити душу"! Ал' наш је гњев са свим основан и праведан, ми се дакле не ћемо о правду огрешити. Но ваља нам знати, да често, као што браћа Хрвати веле: „Одвеће велика правда велика јенеправда" и Дтјет' до циља (конца) правице, бива све пак кривице". Па и ове речи мудрог Латина, Плинија млађег, ваља у памети да имамо: „Ти се љутиш и тисе с пуним правом љутиш, мазнај, да благост онда највећу похвалу заслужује, кад је узрок к гњеву најправеднији". Раж јаму пуни. То не стоји увек. Раж само на средњој и лакој земљи као и на иескуљи богату жетву даје; а посејеш ли је у врло тегаку, клупчаету и влажно хладну земљу, онда ће ти јама више празна, него пуна бити. Уз то ваља нам још знати, да од времена нветања ражи зависи добра или рђава жетва и да јој непрестана киша и суви ветрови шкоде. Ко сеје раж ваља најпосле и на то да се обазре, да раж кад би баш ипуиилајаму, не нуни уједно и џеп, по што се увек јевтиније продаје, него чнсто жито. (Наставиће се.)
ЧОВЕК МЕЊА И САВЛАђУЈЕ ПРИР0ДУ. (Свршетак.)
Истина да култура (образованост, просвета) није у свему онака каква би требало да је, пстина да се она у нечему изопачила — али ипак има она добрих страна, и она је кадра и саме природне лепоте увећати. Човек истина утиче на природу, он њу измењује, али ипак промена та није толика, колика нам на први поглед изгледа. Ма колико да смо кадри променити земљиште, биљке и животиње, нисмо ни за длаку кадри променити ваздух, облаке, сунце, месец и звезде; јер и ако нам велика варош или Фабрика угљеном паром природне лепоте квари, то је само на томе месту, где је варош и Фабрика; а нема ли баш у гдекојим великим варошима великих дивних башта, и не помаже ли човеку баш та пара, да се за тили часак уклони из варонш, па да оде у средину праве, непокварене, дивотне природе? И море нам остаје цело целцато, јер и највећи насапи заклоне само мајушни део големога, дебелога мора. Горе и брежуљци и све њихове лепоте остају нам, исто тако велика земна језера и велике реке. Па кад нам
остаЈе море, ваздух и планине, онда нам остаје оно, што је на површини земљиној најлепше, и оне мале промеие у вароши или Фабрици незнатне су према целој земљи, према укупним њезиним лепотама. Даље се не сме с ума сметнути, да и они природни створови, које човек промени, своје особите лепоте имају, којих не би било, даих није култура произвела. Лепа је и њива, кад јој секласје заталаса; лепе су дуге алеје (двогуби редовидрва), које су лозом обрасле; леп је воћњак, кад се у пролеће расцвета, или кад је у јесен плодом оптерећен; лепи су редови липа; лепа су зелена дрр.ета у округ заса!јена; лепа је баштица пуна разноликнх ружа, лепа је леја цвећем засађена. Културом добијамо силесију биљака, којнх иначе не би имали. Без културе би имали букву и храст може бити лепше но што је сада, али не би имали јелу, оморику, тисово дрво, багрену, платапу; имали би глог, леску, али не би шибљика нити жбунова, које сада наше баште украшавају. Не би имали бреску нити кајсију; не би