Глас народа

173

ВРОЈ 22.

„Г Л А С Н А Р 0 Д А."

ГОДИНА Г?„

пиђа.ш страна двеђа, које нам даје појма о бујној ирироди, о дивотним биљкала жарких земаља. Псто тако не би имали многе друге биљне и животињске врсте. А колико нам култура даје средстава иначина да уживамо нрироду! С каквом лакоћом ми сада долазимо до Алапа и до Италије! Не иду ли сада сто пута више људи у оне пределе, него ли пре својих педесет година, и не уживају ли тамо лепота, које им иначе око не би никад угледало? Еоликољуди, па и сироманшијег реда, жељезницом могу сада да дођу до најближе горе, обале и т. д! Ако нам се у близини ова или она природна леиота и ускраћује, то нам се приближавањем страних природних лепота богато накнађује. Данас можемо лакше и тамо путовати, где је природа још у своме првобитном стању. Али без културе човек не би имао појма о ленотама природе. Дивљи народи немају чуства за ту лепоту; и у сељака образованих народа слабије је ово чуство; у Норвешкој можрш чути о „гадним стенама", а многи швајцарски сељак, којега је добро пуно лепоте природне, цени ову самопо томе, колико му прихода доноси. Што се више култура развија и шири, тим се чуство за лепоту нрироде умножава. Само када се ово чуство оснажи, остављаће се „стародреван храст" нањиви, ма да иначе није ту ни од какве користи. Даље криве многи културу, да она троши земљу, да јој исцеди снагу и да је мало по мало у пустињу преобрати; по овоме мишљењу не изумиру само народи него и земље, и то идуИи од истока западу, као што и култура долажаше. За пример наводе се земље, које беху седиште најстарије образованости: северна Инђија, Перзија, Асирија, Вавилонија и Мезопотамија, које преЗје беху плодоносне, пуне народа, са многим великим варошима, а данас су веИином неплодне пустиње. Спомиње се и Сирија, делови северне Африке, шта више и Грчка и Сицилија, којих плодовитост је јако попустила и које су добиле другу, сувљу климу, те ће као и споменуте земље пропасти. Зато је веле све уздање узалудно, да ће Грчка васкрснути, јер не само да се народ своме „концу" приближује, него и земља, и помоћи не би ни онда било, кад би страни живљи с грчким народом помешали се. Истина је да је део старих обрађених земаља сада пуст, али не треба с ума сметати, да се оне земље налазе у појасу, у коме скоро никад киша не пада, на прилику северна Африка (Сахара, Нубија. горњи Мисир) , даље Араиска, доњи део земаља на ЈеФрату и Тигру, јужна и особито источна Перзија и северозападна Инђија. Ј свим овим

земљама нема кише, или је ова, тако ретка и тако случајна, да земљеделство не може опстајати, осим ако има гдегод река каква, која прелије корито ј своје, као на прилику Нил у Мисиру, који од јуна до септембра своје обале прелије, земљу накваси, па, када се натраг повуче, онда само треба семе ј бацити, и ово без орања и копања само од себе ј никне и плода донесе; или ако се канали (нрокопи) поведу кроз земљу, па се ова водом накваси. Али када се тако народ ратом, сеобом, заостајањем у изображењу смањи и на нижи ступањ образованости падне, онда се пренебрегавају башнајнужнији услови земљеделства. Да је ово узрок назатку оних земаља, види се отуд, што су оне некада цветале, што им није тада слаба киша наудила. У тим земљама има мало кише за то. што врео ваздух, који у жарким пределима постаје, кретање осталог ваздуха и ветрова изазове, те особито сухи ветрови, који из високе Азије долазе, доносе само сух ваздух. Али има и историјских сведоџаба. Иродот (грчки писац историје) каже, да Иил не расте од кише, за то вели у зиму, када су све друге реке, које утичу у средиземно море, пуне воде, Нил има мало воде; даље он вели, да су за девето чудо сматрали, када је једаред у горњем Мисиру кишаиадада. Па тако је тамо и данас. У доњем Мисиру пада киша врло ретко, у горњем Мисиру, као и у Нубији не пада киша тако рећи никада. Тако исто доказују многа места у списима старих нисаца, да су Перзија, Вавилонија, Асирија и Сирија, и у старо време биле сухе земље, које је требало наводњавати, ако хоћеш да ти роде, или у којима је роса у место кише служила. Спомињу се и северни и северонсточни ветрови у Грчкој, који за цело онда нису били сувљи него ли данас. Давно је доказано, да су биљке у главном исте биле у старо доба, које су и данас у Мисиру, Сирији, Палестини и у другим земљама. Мора се донустити, да истребљавање шумаземљу исушује, али треба с друге стране на ум узети, да испаравање мора, као и јужни и југозападни ветрови највише облакаи кише Јеврони прибављају. Ј јужној Француској има предела, где је множина кише порасла, а шуме су искрчене; тај случај је и у Ломбардији. Китај (Кина) најбоље доказује да земља једна може кроз хиљаду година плодоносна бити. И у Тоскани, Луци и Ломбардији врло је стара култура, па су те земље ипак најплодније одсвију; завреме средњега века културу ових земаља сировинароди јако су спречавали; она се тек доцпије на овај високи ступањ попела, на коме се сада налази. Сицилија, пређе житница Италије, сада много мање производи него пре, многи крајеви њезини су пусти