Глас народа

304

!Г

БРОЛ 26.

ГЛАС НАРОД А."

ГОДИНА П.

Спаситеља! Молимо им се и слапимо их добрим делима увек, али боме и радимо увек или бар онда иемојмо зазирати од овог и оног дана, кад нам ваља свршавати какве послове, који одлагања не трпе и од којих нам наш годишњи ужитак зависи. Да се Бог не љути на људе, који из невоље и ј у недељу раде, но да им се на нротив радује, томе нас уче наши стари. томе нас учи једна наша народна песма. Са њене поуке и лепоте не могу срцу одолети, а да је овде од речи до речи не наведем. Та ш на жалост и тако одвеН ретко читамо наше народне песме. то наше бесцен-благо, коме се и Инглези и Французи и Немци и други образовани народи диве. Та песма овакогласи: „Рано рани ђаконе Стеване, У недел.у »ређе јарка сунца, Пре1је сувца и нре литургвје. Он не иде у бијелу цркву, Иећ он иде у 10 поље равно, Те ои сеје белицу пшееицу. Ал ! ето ти два путпика стара, Божју су му номоћ називали: „Божја помоК ђаконе Стеване"! А он вика леише одговара: „Д'о Бог добро, два нутника стара"! Ал' беседе два нутника стара: „Бога теби. 1)аконе Стеване! Која теби велика невоља, '1'е си тако рано уранио, У недељу иреће јарког сунца 11ређе сунца и пре литургије, Па ти сејега белицу ншеницу? Иди си се јунак номамио, Нли си се данас нотурчио, Часног крста нод ноге згазио, Часног крста и красног закона, И свој/ си веру изгубио. Те си тако рано уранио, У недељу нређе јарког сунца, Иређе сунца и ире литургије Па ти сејеш белнцу ншеницу"? Ал' беседи ђаконе Стеване: „0 Бога вам два стара путника! Кад нитате! право да вам кажем: Та нисам се јунак помамио, Нити сам се данас потурчио, Нит' сам своју веру изгубио, Нит' сам крста под ноге згазио, Већ је мени велика невоља; За шт' 1а храним у мојему двору Девет немо, друго девет слепо, То ја храним с мојом верном љубом, И Бог Ће ми грехе опростити." Ал' беседе два путника стара: „Хајдемо те ђаконовом двору, Да видимо ђаконову љубу, Што иам ради ђаконова љуба." Отшеташе ])аконовом двору. Ал' је љуба рано уранила, У недељу лрефе јарког сунца, Пређе сунца и пре литургије.

Она чинп белицу пшеницу: Божју су јој помоЕ називали: „Божја номоћ ђа,конова љубо!" Она њима лепше одговара: „Д'о Бог добро, два стапа нутнива!" Ал' беседе два стара путника: „Бога теби ђаконова љубо ! Која теби велика невоља. Те си тако рано уранила, Урапила у свету недељу Пређе сунца и нре литургиЈе Те ти чиниш белицу пшеницу ? Или си се млада помамила, Нли си се данас потурчила И своју си веру изгубила, Часног крста под ноге згазила, Часног крста и красног закона? " Ал' беседи ђаконова љуба: „0 Бога вам два путника стара! Кад питате, право да вам кажем: Та нисам се млада помамила, Нити сам се данас потурчила, Нит' сам своју веру изгубила, Нит' сам крста под ноге згазила, Часног крста и красног заеона, ВеЕ је мени велика невоља; За шт' ја храним у мојему двору, Девет немо, друго девет слепо, То ја храним с мојим господаром; И Бог ће ми греха опростити." Ал' беседе два иутника стара: „0 Бога ти, 1)аконова љубо! Дај ти нама твоје мушко чедо , Мушко чедо из кодевке здатне, Да закољем' твоЈе мушко чедо И од чеда крви да уграбим' Да пошкроним' твоје беле дворе ; Што је немо, проговориКе ти, Што је слепо, све ће прогледати." Али мисли ђаконова љуба, Она мисли мисли свакојаке, Дое је млада на једно смислила , Па им даде чедо из колевке, II заклаше чедо пренејако, И од чеда крви уграбише, Пошкропише по беломе двору: Што је немо, проговорило је, Што је сдепо, све је прогледало. Дигоше се два стара путника, П одоше с Богои путовати. ОсврКе се ђаконова љуба: „Мили Боже! на свем теби хвала! Где дођоше два стара путника, Заклаше ми чедо у колевки, II од чеда крви уграбише, Пошкропише моје беле дворе; Што је немо, нроговорило је, Што је слепо, све је прогдедало , Ево чедо. седи у колевки II сигра се јабуком од злата." Проговара чедо из колерке: „Слатка мајко ! моја слатка храно! Оно нису два путникл стара, ВеК су оно два Божја анђела."