Глас народа

БРОЈ 27.

У НОВОМЕ САДУ, 17. ЈУДА 1874.

ГОДИНА IV.

Лзлази сваке недеље на читавом табаку. Доииси шиљу се уредннштву , а претплата и огласиА .ПајевиЂууН. Сад.

ГШ НАРОДА.

Цена је листу: на годину 3 Фор. на осам меседи . . 2 _ » на четир меседа . 1 „ за Србију годишње 4 „

ЛИСТ ЗА НАРОРЕ СТВАРИ, ИРИВРЕДУ, ПОУКУ И ЗАБАВУ. ЗА ОГ.ХАСЕ И.1АВА СЕ б НОВД. ОД СВАКЕ ВРСТЕ И 30 НОВЧ. ЗА ЖИГ СВАКИ 11УТ. ЦЕНЕ СУ ЗНАТНО НИЖЕ ЗА ОНЕ ОГЛАСЕ, КОЈИ ШТО ЧЕШВЕ И.ТИ У ШТО ВЕВЕМ ОБИ51У ИЗ.ТАЗЕ У ОВОМ ЈИСТУ. вор ИЗ ХЕРЦЕГОВАЧКОГ УСТАНЕА 1862.

У сваког је народа и добра и зла, аа' ваљда нема ни једног народа на свету, који би у календару своје историје могао набројати толико туасних, црних дана као срнски народ. Да не рерамо много, ето тек што Бидов-дан прође, а дође нам 6. јул, када православни Србнн узима читуљу, теје иркви носи, када се родољубиви Србин сеНа Јуке Вукаловића, који на тај дан пре годину дана нремину на самртничкој постељи, а беше јунак, премину у туђој земљи, а беше Србин, сахрани га туђин, а он је сав за Србина живео. Још нам зује по ушима одјеци песме ВукадовцП браКу води, Јер га матд на то роди: Да подигне народ свој. Дај му среБу Боже мој ! коју је сав наш народ, гдегод га је, певао, јер је сав народ Луку познавао, знао је, да је то детић, који не мога гледати тешке јаде свога народа, веВ се нодиа;е и себе прегоре, да народу спас извојује, а где је од свуда нотиштеном Србину спаса наћи? Нигде другде до у слободи. Ослобођење Херцеговине од зулума турског ставио је Лука себи на заставу, под којом је, браћом потпомаган, војевао. II извојевао би Вукаловић слободу своме роду, јер

нашег јунака не скрха ни си.тесиЈа турска, непреварибадру главу ни премудра дипломатија јевропска, већ нашег сокола, нашег Србина Луку Вукаловића, који све што је радио, само је за Србина радио, тога мужа поломи српско неспоразумљење, српска неслога. Наша слнка представља збор вођа устанка херцеговачког. На среди је Лука са сином му Богданом, дечком од својих 12 година, који не хаје за игру н слаткиш, већ тражи ватре, тражи боја. Ту су и браћа Лукина. Имаде иНрногораца. Калу^ер Васо Ужаревић грдно тамани Турке, велика штета, што нема на слици и Луке Петковића, десне руке Вукаловићеве, нема ни шокачког иопе дон Илије, који погази верозаконску предрасуду и нритрча браћи у помоћ са 400 друга и грозно је секао Турке. Дванајест је годинаодото доба протекло, како се утпшао устанак у Херцеговпни, а ми га се још живо сећамо, јер су нам нред очима иатње нашег народа и с оне и с ове стране Дунава. Тешко је Србину овако живети, тешко мује, јернад српског спаса од нас све даље узмиче. До кога ли је то— да Србин робује ил' да је слободан??

ЗАБЛУДЕ И ПРАЗНОВЕРИДЕ У НАШИМ ПОСЛОВИЦАМА.

0д ђорђа МандровиЂа. пароха пештанског. (Наставак.)

Ко се хвали. сам се квари. Нема луђег говора, него о самом себи. Ко сам себе хвали, вре^а прво своје слушаоце, по што самохваљењем некако претпоставља, да је бољи, него што су они; друго пак сам себи шкоди, јер људи одмах хоће да носумњају у оне његове врлине, које им он на видедо износи. Но наведене пословице, ако и стоје већином, не стоје увек. Има случајева, кад је самохваљење оправдано и дозвољено, кад се човеку, који сам себе хвали, не може приговорити: „Хвалите ме уста,

не остада пуста." Јелико неправедно нападиут и оклеветан, онда, да би се оправдао и своју част спасао, може свакако себе хвалити и на своје заслуге и врлине позивати се. Тако Павле, онај најмудрији Апостол Христов, ма да је у том уверењ] г живео, да онај није ваљан, који се сам хвали, и да „не смемо себе мешати или се поредитисдругима, који хвале сами себе" ипак је, нанаднут од којекаквих „лажнпх апостола и преварљивих посленика" сам себе хвалио и Коринћанима рекао:,, Опет велим, да нико не'помисли, да сам ја безуман; ако