Глас народа

„Г Л А С Н А 1» 0 Д А."

ли не, а оно барем као безумна примите ме, да се и ја што иохвалим" и„ будући да се многи хвале ио телу, и ја ћу да се хвалим." 1'авно Навлу и Епаминонда, кога су, као што ФранцузМонтењ вели, Грци занајвеПег човека нрогласили и то сведочанство дали му, да никада није човек више знао, нити је мање о себиговорио одњега, и Еиаминонда је, велим, хвалио сам себе, кадмудушмани, ако и с неким правом, хтедоше главе доћи. На име по једном закону Тиванском сваки је онај I пођ морао главом платити, који је своје звање дуже отправљао, но што је законом пронисано било и како је Е <аминонда четир месеца дужевојскомуправљао, хтедоше непријатељи му ту околностнањегову пропаст употребити и туже га суду. Епаминонда признао је своју кривицу, а уједнои то, да |е заслужио смрт, но само је ту једну милост од судија искао, да му нагроб ове речи изрезати даду: „Тивл>анису Епаминонду за то на смрт осудили, што их је натерао, дакодграда Леукгре иобеду над Шпартанцима одрже, с којима се пре њега нико од Виоћана није смео у бој упустити и што јеједном биткомнесамо град Тиву од ироиасти сачувао, ио и целој Грчкој слободу новратио, штојеТивљане дотле унапредио, да су могли да Шпартанцима рат објаве, а ове је у тој мери уназадио, да им је доста било, ако су само на миру, нити је нре од рата нрестао, док град Месену није о- иовао и Шпарту опсадио изатворио." 'Го самохваљење увеичано је најбољим успехом; јер судије иосрамљени не смедоше смртну пресуду из, ређи, но отпустише Епаминонду с миром. Што је лудо. и не било живо. Миби смо дакле свелудена онај свет отправили! Но немојмо заборавити, да се запитамо: а ко бн онда остао овде? Где су ти људи, који би те среће били, да се с основомиправом могу мудрацима називати ? Ја ћу да наведем неколико наших будалаштина и остапићу поштованим читаоцима, да кажу: дали смо ми баш такви мудраци, за какве себе држимо, или смо на против будале, с којима ваља сажаљења имати. 0 вршидби обично походе Чивути наша села и иродају вреће , решета и друге ситније ствари, А по што их продају?. По мерицу овсаилижита, која кошта једну и два Фориита. Да у тој куиовинннашу I лудост увидимо, ваља само да се сетимо,дасеврећа или решзто у вароши по 40 — 50 кр. може добити. Докле ћемо тако без икаква рачуна живети? Како би луд морао бити онај човек. који би ражећи изгубљену крајцару изгорео свећу од три крајцаре? Човек би мислио. да таквих будала нема, но има их одвише. Сетимо се само, како се често наши људи по сесијама и судовимавукузбог

таквих ствари, које никакве велике врдности немају. Кадбисмодангубу ииутнетрошкове на перо узели. морали бисмо се својој лакомислености. да не рекнем лудости чудити. Да нашег гдекојег Србина ко погађа, да га до извесне вароши вози, он га не би исиод три или четир Фор. возио; но јели само чуо, да је у тој вароши меров хране 20 или 30 кр. скупљи него уњеговом селу, а он ћебацитиједну или две вреће хране на кола, и због неколико крајцара цео дан јуриће кукавце коње и сам ће дангубити. То ради ои иоида, кад неку воштаницу свепу и коју Фунту сухе рибе за свеца хоће дакупи,јер држи, да је у вароши све јевтиније, негоуњеговом селу, а не зна, да, штонореч „увароши горе одеру нростака, него у селу магарца" или ако га баш и не одеру, да су у залуд „у Солуну чакширезамаријаш", кад „ до Солуна сто сомуна, а од Солуна сто сомуна" (ваља). Ти иримери на жалост доказују, да и код нас има достатаквих, који тражећи крајцару изгоре свеПу од три крајцаре. Код наших људи увукао се тај р!)ав обичај, да они не умеју купити коња или вола, а дане иију алвалук, да не плате алдомаш. А шта се мисли тиме иостићи ? 'Го, да им бог свога благослова иошље, да им оно буде корисно, што су купили. Заиста чудан начин, да се човек богу умили. Та какав би то бог морао бити, који би само тако своју милост људма делио, ако они прво неколико Форината нопију, ако се прво тако рећи освиње. Није то начин. којим се божји благослов заслужује нити ћемо тиме учинити, да наммарва корисна буде, Да то постигнемо, ваља марву у светлим и чистим шталама да држимо, да је Добро хранимо, да је не претерујемо и од назеба чувамо. То радимо, па будимо уверени, да ће нам марва корисна бити, на ма никад никоме алдомаша не платили. Турски песник Аашик рекао је: „ Знамодастановник место облагорођава, но никад нисмо чули, да место облагороЈЈава становника." Тих речи нридржавају се напги људи, кад је говор о коњу и волу и они не нитају из ког су места, но их по њиховој ваљаности оцењују и за скупе новце куиују. Но је ли какав човек састранеу њиховом месту настаиио се, они ће га нрвом приликом ночастити с поругљивим именом „дошљак," памаониизнајвеће вароши дошао и десет пута више памети имао него они сви. Кад ћемо једном до те свести доћи, даи људе без обзира на место њиховог рођења и становања по њиховој ваљаности оцењујемо и уважавам>? Неко се роди ван брака и на њему никако кривица не лежи, што му родитељи не ступише у брак, што се у цркви не венчаше. Но ми смо ипак