Глас народа

БРОЈ 39.

„Г Л А С II А Р 0 Д А."

ГОДИНА В

главу, оњуши место нред штеиадма, ааљуља се десио и лево, па се одупре, прескочи пасчад, прескочи плетер и одпраши лединама далеко, далеко. Гледао си роду кад се диже небу у облаке, па је све мања и мања док се не смањи као ситна нега на белом лицу леиоте девојке, коју што дуже гледиш у плаво око њепо, све мањаимања бива док јеи нестане, тако мало по мало нестаде зеленка у сивој даљини. Отрчао је на салаш, вели деда Гавра нека га — и све се приватило даља посла. Љубица Милинкова чисти око гувна. Готов је вршај, сад Пе да се сгрКе. Сунце је малаксало већем и стогови сена пустили дебеле ладове преко читаве авдије. Луда деца измилила из одаја па се играју у ладу по авлији. Велови, рундови ваљају се око хбих и лижу им прсте. Час по час чујеш вриску једног или другог. Куцов, ком су они пркосили, меКуПи му комад у уста и брже га натраг вадеБи, заватио у|едаред и комад и руку. Живина спремајући се да иде на седала, раширила се по читавој авлији да мало опружи ноге, јер је од | ирииеке морала читав дан у коприва и нод бун;! девиним лишђем иснод еведре лежати, а сад опет на дуду чучати мора. Старе баке посадиле се код деце на своје губере па хоће, да још што откину. звркте с вретепом, нуштајуКи га на танкој жици далеко од себе, а несташни мачићи, зграбе за вретена и кидају преру, те се баке с њима непресгано свађају, јер их мрзи дизати старе кости да их отерају. Небо је ведро, ни кише ни туче изненадне ненлаши се. Све је мирно и безбрижно гледи свога носла или забаве своје, али удара гром и из ведра неба, олуј седиже кад је највећа тишина: Беж'те етозеленка повикаше раденици, али ко ће од муње утећи. Геч јепала аон је у авлији, оптрча стогове и сламе, оптрча вршај и два и три пута и сад ће ено да се на баке и децу упути. Баке су од стра обамрле нагле да беже и пружиле се колике су дуге на траву то их грчсви уватили и немогу да макну. Погази децу; вриште младе са гувна али нико

. ШТА БИВА ПО СВЕТУ. У Србији се опет нешто кува. Ире неки дан донео је курир из Беча затворено нисмо на *Салаја заступпнка ауетријека. Посде тог нисма у Жапцу је затвореп адвокат Јован МилинковиЕ Љубомир ДаниловиЕ уредник неки Димитрије ЦепиК и још један сељак а у Смедереву опет Паја Тодоревић свештеник нз Ковачевца. У Земуну је по налогу генерал-команде у Загребу затворен Драгиша Станојевић и то на захтев српске владе. Еаже се да из Беча влада београдска пије опоменута не би ова ни знала да се завера срема, г •. ^ -

несме пред зеленка. Смрт, ужасну смрт носи у копита и ко би му на сусрет изишао! Еомшијечуле страшну вику, дотрчале су и заједно са домаћим раширили руке вичући: Хо зеаенко — хо, мислиш сад ће раширеним рукама зграбити за уши зеленка, а овамо кад зеленко на коју страну иагне свакому прави пута. Вика ова још већма раздражи зеленка, захукао се и полетио управо на гомилу де луда деца невидећи опасности смеју се како нико хата не може да увати. На ново завриска срце матери млади, које се већ код своје деце прикуниле биле, али не бојте се снаје миле и Љубица иза!)е нанред — д^војче од 17 лета, лепота, непинитај за висину стаса, ненитај за танкоћу паса, непитај за сај лица, иепитај за милине срца — види па обневиди — стаде баш на онај пут куда се зеленко устремио, стаде као јунак, који на мегдан излази, диже руку, као кад хоћеш да јагње помилујеш и чуда иечувена зеленко дивљи зеленко клече пред њом, диже главу и ногледаје а онагапотапша ио глави: добар си ти зеленко, и треба мало ове кукавице заплашити. Али како не би клоно иред Љубицом. Ноношљиви син цинцар Јове чуојевику па је и он дотрчао, и ено га баш де стоји за ле1)и Љубичииој, којој је у помоћ притекао. Љубица се окрену. Ноуздање са страхом мењало сеналицу њеном преливајући румен у бледило на лицу, као што се нрелива лагано крило иајлепша лептира на јаркоме сунцу. Дивота — дивота, Али то је само лице да шта је око?!, Ох око! Стева га је видио. Њега јевидиоиништавише. Ни оца ни матер ни сестре ни школе ни господство ни блага — ништа видио није негосамоЉубицу Милинкову — ону румен оно бледило — онај ноглед! То нек остане, то нек је његово, збогом све друго. Али онај иоглед обори коња и јунака. —• Је си ли моја, душо моја. — Јесте душа — али ја никада немогу твоја бити. Рече и уздану горко. — Ох и овај уздах." (Наставиће се.)

* ж којој је била намера да кнеза кад се с пута врати уклонп са света. Одкуд су то пре у Бечу него у Београду дознали! Словацима је укинула влада и.другу Гимназију у Знијвву. 0 том пишу сдовачке новине „Зњиовека Јдгаиазпја Је дакде срушона! Словаци! то је правда у овој нашој домовини, да смоми слугеадруги су господари: то је наше право,да несиемо се изображавати на огњишту. нашим сонственим трудо»г и знојем основаном! Ми смо плаћали данак новцем и крвљу, они су тај данак скупили а нас истерују на пашу душевног ропства.