Глас народа

341

ВГОЈ 43.

! и Зсар он заслужује, да се њему за љубав поштена | туђина одречемо ? Нека је непоштењак брат и рорак жив издрав, нека се он пази и дружи с киме хоће; али кад он према нама пепријатељским духом дише и о нашој пропасти ради, онда далеко му лепа кућа; он је престао наш бити, он је раскинуо свезе, које су га с нама везиваде и ми ћемо се њега чувати и клоиити а тражићемо људе поштене и ваљане иа ма они и ту!;ини, ма они и црни Арани били. Еога ваља да сматрамо за свога, томе нас лепо наш Сиаситељ учи — кад му једном неки рекоше, да су му дошла браћа, сестре и мати и да гачекају, а он погледав око себе искуиљени народ, који је негову божанствену науку слушао, овеје значајне речи рекао: „Ето мати моја и браћа моја. Јер ко изврши вољу божју, онај је брат мој и сестра моја и мати моја." Тако ваља и ми сваког оиогза свога да сматрамо, који добродетелно живи, пама он туЗјии био ма он које вере и иародности био. Томе нас уче и ове наше нословице: „Онај ми је брат, који ,ми једобрурад", „Врат је миокојевере био, када братски чини и постуна", „Ако ми брат козле односи, он ми је вук; ако ми вук козле доноси, ои ми је брат," Према томе ко да се овде с болом не сети оних многих пристрасних људи, који своје сродникененоштењаке обасипај у благом, а ваљане туђине остављају да од глади скапавају, — који прнпонуњавању какових звања своје којекакво ђубре препоручују и намеКу, те тако ваљаном туђуиу заслужену кору хлеба одузимају. Таковим људма лену ноуку даје немачки научењак Геллерт у овим речма: „Ма колко да нам у дужност сиада, да се за наше пријатеље по крви и за њихову среНу бринемо, ипак треба да је та нриватна љубав општим човекољубљем ограничена, да се не би у корисј тољубиву пристрасиост изметла и ошнтем благу шкодила. Своје сроднике узвишавати, који малене заслуге имају и иредпостављати их достојнијим особама за то, што оне нису с нама од једне и исте лозе поникле; своје сродиике из мекости срца обогаћавати и људе, који су тако исто добри па често и бољи и при том у много горим околностима, оставити да гладују под изговором, да своју породицу срећном учинимо, то је грех против општинства, то је двогуби грех; јер ми не само да наше сроднике с достојанствима и бдагама, за која нису дорасли, несрећнијима чинимо, но пошто уједно боље прелазимо, нарушавамо нашом кривицом мир и иоредак у општинству. Пристрасна препорука сродника, да је с најблажијим именом означим то је смирена превара; и ко ће се у-

судитида је иред светом и судилиштем савести оправда"? Кад будале говоре, мудри ^уте. Човек се заиста мора чудити кад чује, за што се често пута многи ваљани и паметни људи од говора уздржавају. Оии за то ћуте, што будале говоре. Е на кад ваља паметни да говоре ако неће онда кад се будале својим будалаштинама размећу и просте и безазлене душе на странпутицу заводе? Бага за то, што будале будалишу, не треба паметни да ћуте; баш за то ваља да говоре, да би их на ћутање принудили. Ко да се овде не сети оних наших ваљаних и вредннх општииара, који кад виде, да у општини почињу будале и расиикуће мах преотимати и општинско благо размећати а оии мисле, да у тим околностима ништа паметније не могу чинити но да на чланству благодаре идаизтаковог друштва, иступе. За чудо! место да баш онда свом снагом за ошнтину на браник стану, кад јој будалеираспикуће онасношћу грозе, они се баш онда натраг повлаче! Или зар они не знају, да повлачити се испред неноштењака толико значи колико на руку им ићи и у њиховим злонамерним умишљајима подпомагати их? Не знају ди они, да „ко се зду не противи, сам га чицц и да, као гато аностолНавле рече: „ко може добро да чини а неће,грегаи?" Ни вране биле, (беле) ни добро копиле. 0 копиладима била су тог мигадења и знаменити грчки научењаци Плутарх и Еврипид. Први у својој расправи „0 васпитању деце" светујеродитеље, да се не мешају с блудницама и наложницама: јер не законо рорену децу прати срамота целог њиховог века и излаже их гадним прекорнма. Уз то наводи изреку Евршшдову, да „такова деца морају непрестаио несрећна бити" (У беснећем Херкулу ст. 1261.) и примећује, да безчасно инезаконо порекло обично све виспарне намере утушује н у зло преобраћа. Даље за право даје Евршшду што је рекао, да човеку, ма како он храбар и дрзак био, клоне дух, кад је срамоте свога оца и матере свестан. (У Хиполиту ст, 424.) Неда се порећи, да срамота родитељска као сињи камен на деци лежи; но по мом мишлењу отуд јога не излази то, да.тасрамота мораудеци све виспарне мисли утугаити и у зло их преобратити. Јер „за гато да унесрећен човек нисео мисли"? пита сам Плутар у својој другој расправи „како ваља песнике читати"; „Зашто да он шта више против среће не војује и из своје иискости не подиже се"? Зна се, да Тамирис, скитски краљ, који је на хиљаду и више стотина год. пре Хр. живео, био