Глас народа

УНИВ, БИБЛ110ТЕКА 7 НОВОКБ САДУ, 1. ЈАНУАРА 1875. јј Пр.& 1 № ГОДИНА Г .

Излази сваке недељв ла читавом табаку. ттчиччгЈгата, огласи и до ■ 1ШС ву

Ш' ^<зДПИШТ" [Мн. Сад.

Цеиа је листу: на годииу 3 Фпр. иа осам иеееци . . 2 „ иа четир месеца . 1 „ за Србију годишње 4 „

ЈШСТ ЗА ИРОДН СТВМ, ПРИВРЕДУ, ПОУКУ И ЗАБАВУ.

ЗА ОГ1АСЕ ПЛАЕА СЕ 5 НОВ. ОД СВАКЕ ВГСТЕ И ВО НОВЧ. ЗА ЖИГ СВАКИ ПУТ, ЦЕНЕ СУ ЗНАТНО НИЖЕ ЗА ОНЕ ОГ.ЧАСЕ, КОЈИ П1ТО ЧЕШћЕ ИЛИ У ШТО ВЕВЕМ ОБИМУ ИЗЛАЗЕ У ОВОМ ЛИСТУ.

Н А НОВО ЛЕТО,

По пиеању ово је пета година „Гласу народа". Лист овај, који је за ово време имао толико упиеника, колико имају наши први политични лиетови, показао је тиме, ако је и био на штету онима, који га пишу, да је од кориети онима, за које се пишв. Лист овај није ни покренут, да уредник његов зида двокатну кућу и да се вози на хинтови, ма да не би ни то зло било, ни по њега ни по предлатнике, јер он би имао лепши живот а они лепши лист, али није ни покренут, да га начини проејаком. У тешким часовима мишљасмо да бацимо перо у дебело море, дубље него што је буздован Краљевића Марка отишао, али у тај мах по> мислисмода онај, који мало има, доста даје ако мало даје, и да није ако шта споро иде, да за то неће доки, јер ако и живимо у добу парне машине и телеграФа, %ко могу парне машине да лете по земљи, немогу по човечијој глави, знање шири се лагано, мало по мало, књигом, која ее пише лагано, реч по реч лиет по лист. Ми знамо да свет, од оно двоје деце, од којих је једно имало белу чисту кошуљу но мршаво било па се хвалило: гле , гле, каква је моја коша, а друго прљаво но пуначко одговорило му: а гле каква је моја тиба, ово последње за паметније држи, али ми знамо да је само марвинче, које је одређено за клање, скупље што је дебље, а човек се по томе не цени; и ако нам је црн лебац име нам је бело. Леп глас на коме је „Глас народа" неда нам, да пустимо да умре и ако нам је тешко живити с њиме, и ми смо се одважили, да пре нас не буде, него што би лист због нас морао престати. Својом руком не можемо убити оно, чему смо ми живот дали, а уздамо се у пословицу: да круну добива ко до краја издржи, ма да незнамо де је крај. „Глас народа"дакле излазићедо божије и народњевоље, маипоред нашеневоље и даље. оадатак муостаје онај исти, који себи истакао беше, кад је постао, да простом разговетном српском речи шири по народу науку и

знање, добро да раеађује а зло да искорењује. У послу пооледњем држаће ее природног® пута, неће брату копати очи, но свлачиће му бело е очију. Он хоће да брат прогледи да увиди добро, а не да му избије око бар.ги да невиди ићи по злу путу. Не дали се бело спрати лакизг леком, он ће узети ошт&р нож и изееће га из ока, е&мо да ово здраво остане. Али де зараза на телу така буде, да од ње мора читзво тело пропасти, ту ће бвз оклевања одсећи и бацити заражено место, де дакле треба, биће благ и попустљив, а де треба, оштар и неумолим. Ко хоће да му у овоме послу, било новцем било радњом помогне, захвалиће му на томе, али ни коме за љубав, ни за новац ни за радњу, ни зашто неЂе елужити против народњег добра па ма сам народ то тражио. Код малена броја нашега народа и раскомаданости његове неможе доеада излазити за себе школски, занатлијеки, економеки ни црквени лист. Свију тих листова било је, али сада их нема ни једнога, бар с ове стране Саве не^и да Бог да, да непогодимо, али дуго их неће моћи ни бити; за то ће Глас народа, колико год више буде могао обазирати се на сва ова поља. Од школе ће искати да иде с напредком времена и науке, али да буде ерпска православна, Од цркве ће тражити, да остане правоелавна, али и да буде народ| на. Вера је нама светиња, коју ћеж> само поштовати а никад дирати. Ми нећемо псправљати веру, него људе, и оне, који слушају и оне који проповедају веру. Та ако има што, што неваља, од људи је а ие од Бога. Занат и трговина нема вере и народности, али ко живи више од крајцаре српеке него од туђе од тога ћемо иекати, да не буде само човек него и Србин а ниједан невера никад и никако. Од трговине .посепце, ако и нема ввре, искаћемо бар да има. Душе.

№

С С-