Глас народа

т

ЧИЧА МИЈА И СВЕћА ВАРАЛИЦА.

Ко не познаје стара чича Мију? та, да, ваљан је он старина био, поштен, врвдан раденик, борац гдв св народа тицало, где се тицало његове слободв. Три ране показују, да јв г РУД ма непријатеља дочекиво, да није залуд у боЈу био. И старо и младо штовадо је њега. Младићи би га целивали у руку а старији понизно би скидали своје капе, поздравивши чика Мију. Само једну ману имао је он, што је страшно сујеверан био. „Једном одем ја" вељашв ми он „на вилину водицу" да пасем мог „Риђу". Пустим га по пољани, а ја седнем под једно дрво, па се замислим. Мислио сам како то мај може бити, да је мој риђа увек мршав а једе за тројицу? Лупао сам скоро до поноки главу, ал' бадава, мемож' истесати. Погледим га. Кад, имаш шта и видити Ј Једна женска прилика попела се на њега, зауздала га златном жицом, па се намешта како ће боље да седне на њега. Коса јој пала по риђи, а имала је као снег белу хаљину." „То ће бити ђаволскатрага", помислим; ко војник нисам је се бојао. Потрчим к' њој као да је добро извоштим. Таман ја буџом замао да је одаламим, ал она ђагне риђу, па полети као да је крила имала. Ја за њом. Ал дикеш ти ђавола стићи ? Кад сам се сав запенушио станем да се одморим. Риђа је трчао као манит, док и њега пена необли. Жао ми га је било, да се тако мучи, аЛ бадава, немогох му помоћи. У крајњој нужди сетим се на бога. "„Во имја оца и сина, и свјатаго дука" рекнем ја, и чуда невиђена, вештице нестало са риђе. м „А јел' то истина чико" запитах га ја. „Исуса ми". Ја сам се смејао. „Бре џиџу ти материну, немој се ти ту мени церекати. Ниси ни ти кашиком мудрост посрко, ако си кроз коју школу прошао, Јел' ја лажем, а? „Та нека ја то чича Мијо! само онако ко немогу да верујем" ... Једнога дана седим ја у мојој соби, а чича рупи унутра. „Шта јв чича Мијо?" запитам га „Хм! шта је? казо би, ал' ко' нако, нвмам петљв да ти се исповедим" „Та небојтв се чико, нвћу ја никомказати. Крста ми!" „Оиноћ идем ја" започне Мија „на моју њиву, кад дођем до раскршћа, видим

баш на мојој њиви да горе пламен. Знаш ли ти богати шта то значи?" „Ја не знам-" ,,Но сад твк видим, да си букван, да у глави нвмаш ни а! — и ту се чича Мија тако завати ноктом за ауб е сам мислио, сад ће га истргнути. „Видиш" настави он, тај пламен виде само „видовити" људи. И ко види тај пламен, треба да тамо иде, да копа, јер ту мора биаи блага". „Па зар витоверујете чико?" запитам га ја смејући се. ,,Бре лулути твоју, немој ти мене правити лудим. Одкуд се обогатио Каралампије Гргеч. Арон Плетикапић, а? Отуд што су видили таки пламен, после отишли, и ископали благо". Ја сам се чинио да верујем, и ако знађах, којим начином оба речена, до новаца дођоше. „Па шта мислите сад чича Мијо?" „Шта мислите? — још „ноћас ћу тамо ићи. Бар да пропустите таку прилику, коју ми сам бог даје? „И нетреба чико, нетреба. И ја ћу ићи с вама, то јест ако узхтете." „Па зато сам и дошао амо" „Па добро, пред вече дођитв к' мени, донесите што нам треба, па ћемо у име божије да покушамо срећу." Чича Мија оде. Ја сам се смејао у напред Јвр сам знао како ће се чика љуто преварити. Па бар нек се под старост опамети. Чим се смркло, чича Мија дође к мени. Два ашова је понео, коима ћем^ ископати благо. Прођемо кроз село, и за по сахата, дођемо до њиве чикине. „Ха ено, ено пламена" викну чика „видиш ли га". „ Ја га невидим, та то само видовити људи могу опазити" рекох чича Мвји, да би потврдио е је он „видовит" Дођосмо до места где је пламен светлуцао (Немци називају таку светлост: ирлихт) Чича Мија се прекрсти и стаде копати. после по сахата мучна пословања, зашкрипи ашов чича Мијин. „Ха једва једном, ту је благо!" викну чича Мија усплахирено, а по лицу му се осуше зраци неискаванв радости. Још једном притисне ашов, савије га и над земљом стајаше грдна кошчурина, бог те пита од какве мрцине. Чича Мија још љуће је притиокивао ашов, и по сваки пут избацио подикоји остатак сироте животиње,