Глас народа

124

овој науци, и како их наје могуке прорачунати. V. Ваздух и вода у њиховит односима к времену. Оад кемо гледати да читаоца изближе упознамо с околностима; које ремете прајвилан ток ваздушних струја и тиме врло јако отешчавају прорачуњивање ветрова који би се иначе могли лако прорачунати. Главни је узрок тај, што нит је ваздух нит земља свуда једнака. Овака домаћица која је сушила периво зна, да ваздух прима у еебе влагу, кад прође поред влажних предмета. Домаћица која је рада да јој се периво што пре осуши разастире га тамо куда поветарац дува, и она има право кад каже, да ветар брже суши периво но највећа сунчана с-ветлост. Откуда то? Отуда, што ваздух усисава у себе влагу, кад додирне влажне предмете, с тога се влажан предмет мало осуши; али кад нема ветра, онда влажан ваздух остаје на влажном предмету, и сушење тада иде врло споро; чим пак пирне и најмаши поветарац, он одводи собом овлажени ваздух, и доводи једнако нов и сух ваздух с влажним предметом у нов додир, те сушење иде много брже. Загревање дакле не суши периво, јер зими кад је онако хладно ди се периво смрзава на конопцу, оно се опет осуши чим је врло ветровито; већ суши ветар, који Једнако проводи сух ваздух поред разастртога перива. — Овака домакица зна, да кад отре собу, патос се најлакше и најбрже осуши, кад отвори и врата и прозоре, јер тиме направи у соби промају, дакле ветар; јако загревање не би је ни близу осушило онако брзо. Из овога се види, да ваздух узима у се воду; с тим ће свакоме бити јасно откуда бива то, да кад оставимо неколико дана чашу пуну воде на отвореноме прозору или и у самој соби, воде је у њој све мање, док је најпосле нестане сасвим, и чаша не буде суха. Куд је се денула вода? Ваздух је се

њоме појио непрест&но мало по мало, док је ни је вајпосле сву исшш. Па шта ради ваздух с водом, кад је тако попије? Ваздух јури преко светскога мора, преко језера, река, потока и извора, преко влажних шума и ливада, и од евуд узима са собом водене чеетице. Па куд ли се дену те све водене честице? Водене честице згусну се, граде облакв и падају на земљу час као магла, час као киша, час као снег или град. О овим појавима времена владају најнејаснији појмови, често и код самих образованијих људи. Многи замишљају облаке као неки тулум, у коме киша стоји, па је облаци по некад пуштају да пада на ниже. Но то је сасвим погрешно. Облаци нису ништа друго до магла на великој висини, а магла није ништа друго до облак на земљи. Оваки може лако себи да да истинити појам о постању магле и кише, ако само на себе обрати мало више пажње. Који је год ма и једном само зими дувао у руке да их загрвје, сваки је приметио, да су оне биле овлажене дахом. Кад дишемо на окно у прозору, навуче се нањ танак водени слој. Откуда то? Отуда што дах носи с& собом водене честице из наше крви. У топломе ваздуху ми их не видимо јер су и сама ваздушасте међутим свак зна, да се те водене честице одма виде чимје мало похладно, да граде маглу, кад смо зими у хладној соби, да образују праве водене капљице кад дишемо на хладне предмете, шта више дахоке да се смрзну и снег да постану, као што виђамо на мразевима да се обесе о бркове као леденице, чим идемо мало више по пољу. Ето, ту имамо диван примир, како су водене честице не видљиве на топлоти, како се међутим на хладноћи појављују као магла, како се на још векој хладноћи скупљају у капљице, и најпосле како се на јакој цичи претварају у снег, % на још јачој и у град.

0 В 0

У.

предавање др. ђорђа Натошевића, (Свршетак.)

На послетку говорено је о највеБем Фаггору у целој акцији овој о властима н влади, и наведено: да Ее најбоља успеха бити, кад влада ово у своје шаке узме и за тим стане. Сви су други мали и слаби према влади, нит имају оних сретстава ни оне снаге, влада мохе наЕи најбоље људе

за воБаре и за проФесоре, или изобразити вх за то; она може подиБи школе, за 1 гимназију 12 ових школа. Оном државном помоБу што даје нашим црквама, па се праве просијаци општине и пароси, може нам диБи гомилу ових школа: воБарских свиларских челарских виноградарских вртар-