Глас народа

БРОЈ 17.

У НОВОМЕ САДУ, 28. АПРИЛА 1875.

ГОДИНА V.

Издази еваке седкице ва читавом табаку. Претплата, огласи и до пвси шаљу се уредииштву „Гл. Народа у Н. Сад.

ШС НАРОЛА

Цена је листу: на годину 4 Фор. на по годике ... 2 „ на три месеца . 1 . за Србију годишве 5 .

ЛИСТ ЗА НАРОДНЕ СТВАРИ, ПРИВРЕДУ, ПОУКУ И ЗАБАВУ.

ЗА ОГЛАСЕ ПЛАИА СЕ 5 НОВ. ОД СБАКЕ ВРСТЕ И 30 НОВЧ. ЗА ЖИГ СВАКИ ПУТ, ЦЕНЕ СУ ЗНАТНО НИЖЕ ЗА ОНЕ ОГЛАСЕ, КОЈИ ШТО ЧЕШћЕ ИЛИ У ШТО ВЕ5ЕМ ОВИМУ ИЗДАЗЕ У ОВОМ ЛИСТУ.

0 ПРЕТАПАЊУ НАШЕГА НАРОДА У ДРУГЕ. (Свршетак.)

Да је вера узрок најглавнвји, што смо се у Бугаре претопили, доказаћемо овим: Језик бугарски јесте нешто нашим сродан, али Турца нису искали да ми променемо језик него веру, и ми сачувасмо веру а језик изгубисмо. Но романски (влашки) језик није ништа нашем сродан, и отидите у Банат и друге крајеве, де недавно чист Србин беше а данас је пуки влах. Од куда то? Отуда што је то „једна вера", „наша вера". Да није тако, зашто нв постадосмо Швабе или Маџари? У Граници кад год су само немачке школе биле, сваки капларчић говорио ти је боље швапски него „Фетер" у Бечу и осим ОФицира, који су још у „царској школи" примили веру католичку и тек од стотинеједан се Немцем звао а остали шокцем, реците нам који се други пошвабио? Исто је тако и еа помаџаривањем, Осим неких спахија и неколико господе одрода, који су међ Маџарима Маџари, а пред Једним Србином, кад нема сведока, Срби, -рзгубили су се само они, који су као трун у гори туђинској остали. И овде долази она наша Фала, ми смо кадри, што други нису, ми ћемо научити и маџарски и влашки и како год хоћеш. Несрека је дакле по нас, што смо опкољени били народом, који ништа туђе не прима, него све своје намеће. Једна влахиња, кад се 'уда у српску кућу повлаши пре сву кућу, него што она српски научи. Но највећа је несрека што смо с Рома-

смо једно, ми имамо Једног патријарха, све је то једно стадо, а кад дође да ључимо „бирке" од „рацкиње" & оно све само дебела бирка, и тек по дикоја очупана рацка овца. Ако ништа друго, Милетићу, који је највише радио и израдио, да се од Романа оцепимо треба да скинв капу сваки Србан, који воле, да нас је више Србаља, и неће да Српство пропадне. На души пак остаће оним владикама, који допусте, да због данашњи размирица Срба и Романа у помешаним општинама и једна српска душа пропадне. Сабор опет требао би, да се ј@даред косне тог неприкосновеног Фонда па да пре свега у оним крајевима подиже школе и награђује учитеље и свештенике. Та то мало Србаља, што је још тамоостало, то је јазгра, чиста овејана Србадија, вољнија и оштрија него она де смо у гомили. Није доста, оделита општина, цркваи школа; градом треба да се обградимо од Романа, а тај град треба да буде заједиица оннхСрба тамо са свима оеталим, из крупових топова, из учитељевих и свештеникових уста треба да грми а не друго српска реч, која неће дати романској да )е надвиче, нв с&мо у школи и цркви него и у кући српској. Јест у кући. У кућу српску нека св неда романској речи: јер бадава је и школа ицрква и онштина. Ено у Србији има читав округ влашки. Шаљу им се Срби учитељи, Срби свештевици, у школи се учи ерпски; у цркви служи ерпски, али сваки дан је све вишв влаха, тако да је данас швети део народа, што се у Србији пишз, влашки. Има их на вима заједно имали једну главу црквену. Ро- 200 хиљада, Тих две стотине хиљада непоманн неприм&ше Србина за учитеља или све- србише се, као што се онн наши порусише. Штеника и ако их и примише ови се повла- Једна вера су и Роиани са Србима, али само

Шише, а ми неопажасмо како нас неетаје, бего се хвалисмо, како нас много има: видиш и»шег патријарха или митрополита, његово Ј® све до Каравлашке и Карабогданеке. Ми

Срб^н држи на једну веру, и ње ради претапа се у туђ народ. На сп&хилуку Карођорђевићевом и Обреновићевом у Романији има дееетак села српских