Глас народа

БРОЈ. 28.

У НОВОМЕ САДУ 12. ЈУЛА 1875.

ГОДИНА V.

Излази сваке седмице МН НШ1 Ш Ш1Ш Ш Шт »*. ШВ Ш Цена је листу: аа читавом табаку. 11 КК 1 81 | 1 ж Ш * ј || 11 » на годину 4 фо] Претпдата, огласи и до - ■ II ШШ ■ В4| Вш Н Н вШ Јм& на по г °Д ине • • ■ 2 „ аиси шаљу се уредниш- ■ Ј| |1|| И В 1 II II ЈИ1 на Т Р И ме сеца .1 , в у и Гд. Народа у Н. Сад. ШШ |'Мв|1' ИШШШШ |9^а1|1 за Србију годишве 5 . ЛИСТ ЗА НАРОДЕЕ СТБАРИ, ПРИВРЕДУ, ПОУКУ И ЗАБАВУ.

8А ОГДАОЕ пјгдтјд ОЕ 5 НОВ. ОД СВАЕЕ ВРСТЕ И 30 НОВЧ. ЗА ЖИГ СВАКИ ПУТ, ЦЕНЕ СУ ЗНАТНО НИЖЕ ЗА ОНЕ ОГЛАСЕ, КОЈИ ШТО ИЕШБЕ Н.1И У ШТО ВЕКЕМ ОБИМУ ИЗЛАЗЕ У ОВОМ ДИСТУ.

Ч1ЈА ЈЕ СВОЈИНА НАША НАРОДНА ШК0Ј1А ? (Наставак.)

Н заиста је наша народна шкода својина тог истог народа, који има тако дичну прошдост, ал' који има још и сад снаге, има услова и за лепшу будуБност, но само ваља да сву снагу и све услове за што лепшу будућност за времена брижно и смотрено прикупи, па да их управи и употреби ли на свој бољак, на евоје унапређење и усавршење. Но ипак није наша народна школа искључива својина појединих општииа, а још мање појединих људи; већ је она својина читавога народа. или боље рећи, својина будућносги народне, која се огледа у нодмладЕу народном; пошто све што/ води унапређењу народног моралног и материјалиог бољка; а што одговарањеговим особинама, његовом сувременом ступњу развијВа — с' једне стране; а што сувремени развијтак напреднијих народа, што околности, у којима се он истом налази, што његова задаћа у сувременом друштву са осталим народима а према човечанском опредедењу у опште — према општој цели усавршења — с' друге стране од њега с' правом захтевају, аЕО је рад да опсгане и да напредује напоредо са осталим образованим народима; све то мора да нађе Јасна израза у његовој народној школи и њеним здравим плодовима. — у чилом, здравом и свесном подмладку народном. Пошто дакле народна ШЕОла не само да није искључива својина ни појединих општина, а јошмање појединих људи, него није ни исЕључива својина садањег нараштаја, већ властитост народног подмладва — будућих људи; то има право тај насљедник да од нас иште таву школу, којаће му према 1 горе наведеној цели, у опште, а према његовом определењу на по се, условљати прави, поурдани напредав. С' тога су дужни садањн људи не само да очувају тај аманет, што им је на Вога и на душу поверен, већ треба Еао свесни и савесни пријатељи свога подмладка, да не штеде никаквих жртава, да још умноже вредност том светом аманету, т. ј. да уздигну углед народној шеоли према општој цели усавршења, како у свом народу, тако и пред осталим образованим светом. Јер, кад чувају поједини родитељи углед свога имена и племена, и брину се да га уздигну, те да

га своме потомству пто чистијег и дичнијег оставе; кад се уз то брину да стеку, да очувају, па да оставе својој деци и унучадишто више блага. материјална, те им тим нружају нраво на наслетство по постојећим позитивним законима, чим су такоЈје ради да им и после своје смрти увећају углед у друштву; у колико ли више треба да се паште, да увиђају углед својој народној шволи, кад је школа природно наслетство потомства, као што је то и сам Христос Спаситељ котврдио кад је рекао: „Пустите децу к' мени. јер њихово царство небеско" — њихово је дакле право на сво.је умно и душевно усавршавање до самог божаственог савршенства, — и кад се у пародној школи управо огледа прави углед читавога народа. Има ли н. пр. који народ своју добро уређену народну школу, која је кроз и кроз проникнута највишом цељу усавршења човеЕа, па која према тој цели и згодиа сретства прибира, па их брижљиво и вешто удешава, те да цел своју што пре и лавше ал' извесно постигне. па посећује ли читав подмладаЕ његов ту шеолу ; то је тај народ обезбедио најглавнији услов своме опстанЕу, своме напретку, своме лепом и сталном угледу мсфу другим народима у садањости па и у будућности, која га са светлим лицем и раширених руку чека као женика заслужна светле невесте, те да га уведе у своје дворове среће, у светилиште духа, у храм најсветлијег ускрснућа човечности у човеку. Па кад је наша народна школа својина читавога нашега народа, то зар је можемо још и даље оставити да нам и у једном нашем месту нарамље, и у најнужнијим потребама и опре«ама натеже; зар можемо још и даље гледати, како понеке општине на сваку другу цел пре и радије новац издају, него на отварање нових школа и снабдевање истих са нужним училима; зар можемо још и даље гледати, како по неке општине, па и понеке школске власти олако узимају ствар школе и учитеља јој, као да је то њихова властита својина, са којом могу по својој вољи располагати, и као да се и не боје осуде и клетве властитог газде њезиног, а свога потомства; зар можемо још и даље гледати, како се по неки људи у