Глас народа

148

ни за једнога да гласа, јер може онај бити, против кога би он гласао, азнате, да ако је и за коганезгодан § 81. општинскогзакона, д а кадсе гласа, морасе усеоскимопштинамауписатииме оногкоји гласа и за кога гласа, што код магистрата дедуљон бива — за кнеза је најнезгоднији. Тек што је кнез два три корака од велика бирцуза одмакао, закуца на врати солгабировљеви капетан Лануша, и нечекајући на херајн, рупи као ветар унутра. — Гут морген! — Гут морген! — Баш као да самнаручио, хтео сам да пошљем по тебе. Еако ту стоје ствари? — Знаш како: Мор мора бити! — Мор може ићи. Бег Моћг капп §ећеп. — Шта ти је сад? — Рекох и остаје. — А ја, а што је човек. . . . — Је ли пред сведоци? — Није. — Зар треба другчије с чивутом него чивутски? — Па да шта ти хоћеш? Хоћеш арендаторовог? — Ни тог, него иди обавести људе, да онога бирају за кога ја будем највише говорио. — А шта ћемо са лупешким вођом? — Та баш његовог брата, његовог комората хоћу. Нди, пошљи га само нек доре овамо. Две ноћи пред избор украо је брат солгабировљевог кандидата 6 коња, који да их брат брату даје вреде сваки три стотине Форината, па нек ихјепродао комад по 100 Фор! Капетан у миру 1ануша оде а вођа лупешки дође. — Погодите, пријатељу драги, што сам вас звао. Ви знате, даје мени познато. шта виуселу вредите. — Заповедајте, господине! И лупеж је стао пред солгабирова, као Фелбап пред капетана: ногу уз ногу главу горе, а руке уза се. — Он данас натарош а ви сутра кнез; пристајете ли? — Молим понизно најире, ко је? — Ко је да је, ви сутра кнез, пристајете ли? — Пристајем. — Дајте руку. Сад да се заједно радујемо, наш добар брат а ваш друг то је. Наше је царство и у овом селу. — Сад на посао. Ја идем варошкој кући а ви у бирцуз. У десет сахата дође солгабиров у општинскуписарну. Партаје се пред варошком кућом већ искупиле беху и заједаше једна другу, ружећи свака противничког кандидата. Шта ће нам ваш филозоф ? Шта ће нам ваш заврзан? Шта ће нам ваша шмизла? Шта ће нам ваш чивут? Шта ће нам ваш лопов? Н ту надаше и псовке, гадније од гаднијих ВЛАОНИК „задруга за огпску народну ШТ

Странка трезна склониласе у крај; ћуташеисмејаше се тужно на препирке других. — Ти да нам старешинубирају?! Еј стиде, та зар се ти навек у крај да завлачиш а безобразлук да коло води, Еј памети докле ћеш силазити лудилу с пута! Кад је солгабиров у варошку кућу дошао, подне« се му кнез више молбеница, које су на општину дошле, и замоли га да прочита молбеницу онога, што је најбољи међу свима био. Солгабиров узме, прочита је и рекне: Види се да је научен, алинема светска искуства, Ето је већ у томе погрешио, што на мене није послао молбеницу. Те се сад не могу узети у обзир. — Али §. 83. каже само: да је од оних, што се траже сваки онај кандидат, који је држављан угарски и има квалиФикацију онаку какву закон прописује, а не каже. да се мора солгабирову пријавити. Он се јавио пре избора, а ево нротокола, де се уводи' кад нам какво писмено приепе, ево из ексхибита може се ваше високоблагородије уверити, да је тако. — Све је лепо али ја то пресуђујем да ли је ко способан или не, па како је данас избор, па да је дошло њих стотина кад би ја прегледао, ваљда народ тамо напољу да дрежди. Како се добри солга за народ брине! — Али онда је моја кривица а и законова, што није јаеан, а никако проситељева. За минут два мо жете све нрегледати, нема их више од 5 ја молим високоблагородни господине! Но бадава беше. Солга је одавна чуо за те молбенице. Арендатор му је казао, био је толико пута у општини, али он не запита кнеза, и стрепио је док рок није прошао да му овај за њих не каже. Солга покупи молбенице, које је он донео, изађе на поље и прочита их бирачима. Код оне, што је комората вође лупешког, најдуже се задржавао и најлепшим је гласом китио читајући сведочбе о ваљаност истога. А за тим им разложи шта је натарош. Солгабиров је умео лепо говорити, али је хрраво мислио а још грђе радио. Кад је свршио беседу, позове бираче, да по § 80. извичу једнога од оних, чије им је сведочбе прочитао или да се 10 пријаве, који желе дасепо именце гласа: Свака странка стане се из петиних жила дерати вичући свога кандидата, и ту би солгабирову мајсторија за руком испала. Он би рекао; ја чујем име овога и овога и проглашујем га за натароша, а ви звонте после, но од оНих што трезни беху нријави се њих 10 иштући да се поименце гласа. Солгабирову то не би мило, али мораде учинити по вољи. (Наставиће се.) шагију." — уредник Нанта Поповић.

Српска народна задружна штампарија у Новом Саду 1875