Глас народа

315

вали кнезовн, то јест вође и старешине племена и код самих су Турака у великој важности били. Но ови се не освртаху на то, него при сваком изливу мусулманског беснила Зимонићи су први, као кнезови морали трпити и осетити терет турског јарма, ношто су они одмах скочили на обрану својих. На њима се и искаљивало беснило херцеговачких изрода и Мусулмана. Заслуге куће ЗимониЕеве врло су важне. После смрти Луке Зимонића године 1780. када су Турпи строго забранили хришћанима зидати нове и ионрављати старе цркве и звонике, син кнеза Луке, Јован ЗимониН, отишао је сам из Гацког уЦариград и измолио од Султана Ферман, те је сам сазидао у Гацком цркву. После тога Турци су све наваљивали на кнеза Јована и напослетку им је испало за руком, да га доаову из Гацког у Травник, де су тада седили босански везири. Тамо су га и убили. Еад љега не беше више Турцима је лако било овладати читавим Гацком. Тако је остало до Исмајил-Ченгић-аге, када је порастао уплив Ађима Зимонића. За Аћимом дошао је г. 1852 љегов син Вогдан, поп, који јејош у младости одликовао се храброшћу и мудрошћу тако да Је задобио за се не само народ, који га је изабрао, него и Али-пашу Ризванбеговића, којигајенотврдио. После војне црногорске године 1831—53 пону Вогдану изашло је за руком, да измоли амнестију, опроштај, у Црну гору пребеглим Гачанима. Сам он доспео је године 1859 турскога затвора, што су Гачани упалили у Крстацу неколико турских кућа. Кнез црногорски Данило израдио је, те је ослобођен био, нониједуго живио у слободи, јер године 1860. Дервиш паша, тадашњи главни зановедник турске војске у Восни и Херцеговини наново га Је бацио у тамницу у Мостару, де су га уз стену прикована држали. Но црногорски кнез Никола заузме се за њега. Богдан

буде ослобођен заузимањем кнежевим и руског конзула у Мостару Везобразова. У време херцеговачког устанка год. 1861—62 поп Вогдан предводиоје своје храбре Гачане у бојевима код Пиве, Дужи икодНикшића. После црногорске војне 1862 г. када је Гацко нодпалопод турску силу поп Вогдан живио јеу[Црној гори и кнез Никола врло га је лепо пазио. Кад је плануо садањи устанак у Невесињском округу, поп Вогдан живо се заузео за исти, Постављен буце за вору Гачанима, који на позив његов латише се оружја. С њима је освојио Метохију, Гацко, јаку турску тврђавицу Крстац и неколико турских караула, Корито, Црницу и др. На састанку у Косијереву изабран је за главног вођу свију усташа. Његова чета налази се у центруму Херцеговине, заузимајући друмове с једне стране међу Гацком и Никшићем, с друге стране међу Крстацем и Ви.тећем, де страшна зулума Турцима враћа, прекинувши им свезу меру Никшићем, Вилећем и Дабром. У Богдана су четир сина: Стеван, Ристо, Аћим и Јован. Попу Богдану има около 56 лета. Он Ј 'е кренак и силан, висока узраста, има црне власи, само му јегусту браду седина проредила. Држи се скромно но тихо говори, тако тихо да га на жалост они што га елушају, не могу разумети. То Је на сваки начин, остало од тихог читања молитава. Игра и песма његова уз гусле одавна се прославила. Народ се сакупља око њега, рони сузе или кипти од гњева слушајући његове прекрасне песме о славној борби Црногорској о војводи Мирку и владици Петру. Дивно је гледати, како гору његове црне очи када пева седећи око ватре са својим народом, који га као жедан слуша. Тај народ зна да је поп Богдан много претрнио за њега за њега је игнао он у квргама у турске тавнице.

-^лллЛЛГ1ЛЛЛЛЛА/\/>--

СЛИКЕ СА БО.ЈИШТА ХЕРЦЕГОВАЧКОГ.

„15. о. м. рано из јутра, пише дописник бечких новина, што се зову Тагблат (Дневник) сретнем ја у Дубровнику на Страдану мога побру из манастира Дужи Рада Бајковића. Да богме да није прошло без „у бело се пољубише лице" и „гшташе се зајуначко здравље", јер тако иобре раде. Раде Вајковић преповеди ми по томе све шта је доживио од како смо се растали из Дужи 18. аугуста, па ређајућиово оно дође и на сукоб с Турцима 12 о. м. шмеђу Дријена и Манастира, Али пре него што је почеоотоме причати пређе преко јуначког му лица облак грдне туге. и кад га ја запита, шта се то догоди, одговориће ми: „Побратиме, сунце моје, немој ме оставити. Бога Ми, тако сам пун жалости, као читава војска једна Пиши једну суплику, тужбу, као што ћу ти казати, па пошљи у твоје новине, нека читав свет зна шта Учинише Раду БаЈ 'ковићу, Оћеш ли, драгииобратиме?" „Оћу". одговорих му.

По томе сврнемо у једну ка$ану и ту ми изрера своју суплику Раде Вајковић овако: Појска Пека Павловића и Мије Љубибратића стајала је између Дријена и Монастира. Око малеужине јави Маша Мику.товић поглавару Ради Бајковићу:Ево Турака! Одмах скочи Раде Бајковић, узеде неколико добрих јунака — осталој војсци неказа ништа, ама баш ништа — па пође јупачки иапред говорећи: Сложно браћо напред. ма се невратили! Ј том наиђе и на Миџу и Павла Даковића са неколико друга, па пође с њима на друм и ту им рече: Ко је Србин и српскогарода, ајде напред, земандође даТурке истребимо. И Миџаи Павлеопалише наТурке. Алиморадоше се натраг повући. Раде остаде сам са својим друговима. И Рада подвикну за Павлом и Миџом: „Бј ви госпоцки синови, куга вас поморила и зуби вам искочили, останите, помозите!" На то нрискочише неки Зубци, али њихове кремењаче неполлашише Турке. Него Рада удара пушком, која непрестаје гр-