Глас народа

322

IУ Е А ВУКАЛОВИћ написао Јово НакиновиЂ.

Херцеговина је земља у коју је сада све Српство очи упрло. увереиисмо с тога, да се сада најрадије слуша реч о њојзи анарочито о јунацима њезиним, те држимо да ћемо учинити по вољи читаоцима овога листа ако прештампамо из 116. Летописа животопис Луке ВукаловиБа, „У Херцеховини у требињском кадилуку —нахији под високом планином „Јастребицом" савило се између крша и висова знаменито село Зубци. Ово село граничи од сјевера: Еорјеница и град Елобук; од истока граница црногорска; од југа Еонавље, аустријска граница; од западаШумаи Попово. Земљиште је већом чести кршевито, равнице Ее бити сат хода дуљине а полсаташирине, али јевећи дио исте обрастао шумом, тако да посве мало има поља за орање, него народ сеје жито и садикромпир и купус по продоли између крша. У овом селу има око 300 кућа, раздељених на племена — братство. — Еуће су све саграрене од камена, а покривене плочом или сламом. У Зубци има пет цркви и то: св. Ђорђа на брегу ниже Вукаловића кућа, св. Спас наравницимеђу Еољским и Ублима; св. Петка на сред поља под куће Стајића; св. Госпођа (успеније) ниже кућа Даниловица и св. Плија више Вревеника. У овом селу бити ће око 4000 душа, све чистог Орбина православне вјере. Народ је здрав вирен и угледан, па и ако није изображен, али је бистар хитар и јуначан. Зубци, као и остали Орби херцеговачки, живе просто највиша им је храна: кромгшр, купус, млеко и сир. Меса једу само о крстном имену, сватби иове-

Ким празници. Одело им је обично херцеговачко; $ес са саруком, бјелача од домаћег сукна, гаће широке, докољенице чарапе и опанке, а за насом ханджар, кубура или леденица, о рамену шарка или шишана, џевердан, а огртач сура струка. Женске носе: на глава белу мараму (крпу), мрчину, зубун, опрегљачу, чарапе и опанке^ дјевојке пак носе на глави црвени $ес, а повише њега бијелу мараму, кад се удаду скину $ес, а метну неки виенац. те се по овом разликује девојка, млада и жена. Сви листом Зубци баве се сточарством и тимесе издржавају. Зубци су од старина били у пола независни, они су имали обћинску слободу и самоуправу, народ је бирао главаре, а турска би их власт признала ипотврдила. Изабрани главари управљали би са селом, побирали харач и предавали Турцима, а ови сенису ни у што пачали. Овако је ово село живјело све док сенијепојавио Омер-паша у Херцеговини 1852 године. У Зубци готово свагда су били главари од братства Вукаловића, који су се одликовали поштеним владањем, ватреним родољубљем постојношћу и јунаштвом,тако, да су код народа стекли толико повјеренја и уваженја, да је цио народ сматраокаода братство Вукаловића има неко наследно право на старјешинство, те су Зубци вазда бирали својега врховнога главара — кнеза - из племена Вукаловића. У овом дакле селу и од ове породице родио се гласовити јунак, славни војвода херцеговачки, Лука Вукаловић, лицем на Лучин дан 1823 године. (НаставиЕе се.)

^лллдААЛЛЛПЛлл^

СЛИКЕ СА БОЈИШТА ХЕРЦЕГОВАЧКОГ.

„Зашто ви сечете вашим непријатељима главе, а зашто још и носеве? Тако је запитао извештач једних новина вођеусташке после битке на Главскоме. Војвода црногорски Пеко Павловић узе да одговори на то у место попа Мила, који је вазда готов кад треба коме шта одговорити. „А да како си ти господине кад си у рату био убијао твоје непријатеље?" Запита Пеко извештача, којијебио аустријски ОФицир. „Ја сам нисам ни једног непријатеља убио, али моји су солдати или пуцали на непријатеља или ударали на њих бајонетима," То беше одговор извештачев. Па како су они убијали? „Рекох ти тим што су непријатеља ударили из пушке или га проболи." Пеко Павловић на смеши се и околина његова развуче уста, а они подаље прснуше у смеј.

„Убијен је непријатељ само онда, кадмујеглава одсечена, из пушке ударени или прободени неиријатељи само су рањени, али нису убијени." Ово је одговорио Максим Бачевић. „Та главно је учинити да непријатељ није више за бој." Ту ће поп Миле додати: „Није господине, ко је рањен може сутра оздравити па ме убити. Само кад сам ја њега убио не може он мене убити, а убијен је онда, кад му у својој руци држим одсечену главу." „Добро, али нашто је онда сећи људма носеве. Еод нас, скоро у читавој Европи, ме^у паметниљудима то је гадно." Еод речи „паметни људи" насмеја се војводаВачевић с презрењем. „Господине, наши људи не могу по читав дан носити уза се одсечено главе, али дружина мора видети које и колико је непријатеља убио? Само онај зоји је највише непријатеља потукао то је јунак, а