Глас народа

362

ЛУКА ВУКАЛОВИћ написао Јово Накићенови^. (Наставак.)

Сви главари на ово пристадоше, те прекинуше свако преговарање са консудима, јер се у онај нар бјеху прикупили и консули осталијех сила. Кад би у јутро на сам Спасов-дан, дође глас да иду од Требиња Хаџн-бег РесулбеговиИ са 5000 Турака у помоћ турској војсци. Тада се главари увјерише куда је смјерао консуо, те на брзу руку одвојише пет стотина биранијех војника и пред њима Драга Обренова Ковачевића из Грахова. па их нослаше на сусрет Турцима. КовачевиЕ са својом дружином сусрете Турке код Клобука на Долове и ту се побије с њима. У исто доба ударише Црногорци и Херцеговци на Турке на Граховцу. Послије кратког отпора нрепадоше се Турци и понеше узмицати а Срби се посоколише, те још веБма навалише на шанчеве турске. Док у неко доба ускоч^ие Срби нреко турскијех шанчева и помијешаше се меру Турке, те настаде жестоки покољ и сјеча. Кад погибе Ферик паша, којег посијече Станиша Копривица из Вањана, препаде ое Кадри паша те побјеже и склони се у град Клобук и с њиме нешто мало Турака, а остали сви изгибоше на бојном пољу. У овом боју погинуло је око 15000 (петиаест хиљада) Турака, самијех војничкијех мушкета нашло се на Граховцу дванаест хиљада, осим другијех пушака. Херцеговаца пак и Цррогораца погинуло је 456. По што се ова битка сврши, војвода Мирко поврати војску од Клобука, јер су гонили Турке све до града, али херцеговачки главари повикаше да се војска не враНа, него да иду управо пут Мостара. Мирко не имајуБи од Кнеза наредбе, није хотио нристати, него ггозва натраг своје Црногорце и по!је с вима на Цетиње. Вукаловић пак са својом дружином удари низ КоријениЕе и све попали до воде Требишњице, да се не би Турци опет туда населили. Ту се братски растаде са осталијем херцеговачкијем главарима, те сваки оде на своју страну да се спреми на даље ратовање с Турцима, јер се надаху да Ее их Кнез Данило на брзо позвати да даље војују; будуЕи им познате његове намјере. Турци пак у оно доба бјеху се са свијем препали, е мишљаху да ће рајалистом устати послије онако сјајне и нечувене побједе. Али лукава дипломатија умијеша одмах свој прст, те се ствар окрене друкчије и Вог зна већ, кад ће онака свијетла зора Србину гранути и онакова згода наступити, као што бјеше нослије пораза турског на Граховцу. Заисто треба да Срби добро утубе у главу ону згодну, али пропуштену прилику, те да се не даду заваркивати слаткијем обећањима, јер слободе није, што се на мачу не добије.

Једина пошљедица овог боја на Граховцу бијаше та: што Грахово припаде Црној Гори а херцеговачка племена добише стару самоуправу, али и ово за кратко вријеме, као што ће се даље видјети. Од овог доба Лука се бавио на Зупцима и у Суторини све до ночетка године 1860, каде Турци уговорише неки „стални мир" са Црном Гором, те и Лука мораде мировати. За вријеме овог мира. или боље рећи примирја, Лука се бавио на Цетињу, јер му Кнез није дао да стоји на Зунцима нознајући ратоборни дух Лучин. Ну ове године будући нестало Кнеза Данила, Турцима поче расти на ново нерје, те зачеше стару навику: глобити народ и сатирати и оно мало слободе, што крваво раја бјеше стекла. Уз ово Турци употребише на своју корист ово примирје, јер осим што се опет справише на даље ратовање нротив Херцеговаца, они још оградише и кулу у Суторини и то баш гдје је била од старине српска православна црква Преображеније. Па кад се Турци са свијен справише, почеше опет нападати Зупце. Вањане и остале херцеговачке краје. Када Лука чу, да су Турци из нова почели стару нјеему, у Фебруару 1861 дође са Цетиња на Зупце и кад разумије да су се Турци оиет настанили у Суторини и оградили кулу, он одмах покупи неколико момчади, те с њима пође да походи Турке. Чим је Лука сишао у Суторину, одмах нозва Турке да се селе из његове земље, али ови не хтјеше, пего се затворише у кулу и почеше из куле пуцати. Када Лука видје да се Турци не мисле предати, он нареди да се кула на силу освоји; али се Турци не даду примаћи а Лука топова нема да бије кулу, док у неко доба досјети се, те нареди да се направи неколико трешњевих топова. Са овијема поче Лукв га!)ати кулу, али не могаше ништа кули наудити, будући сва од тврдог камена сазидана. Тада посла Луку Петковића и још неколицину, да на^у гдје кроз Боку који гвоздени топ. — Овдје треба опазити да су Вокези у стара вретена имали на својим бродовима по неколико топова, са којима су се борили против поморскијех гусара, а кад су ови истријебљени, Бокези су остављали топове код својих кућа, тако да испред кућа заливом бокешкијем много лежи и данашњи дан гвозденијех топова различите величине. Петковић дакле пође и на!?е у Доброти два тона, укрца их по ноћи у чамац и довезе под Суторину. Таман овијем топовима бјеше Лука почео бити кулу, али му доЈе глас са Зубаца да је Дервишпаша ударио на Зупца са шест хиљада редовнијех војника.