Глас народа

БРОЈ 49.

Мзлази сваке седмвце на читавом табаку Претшгата. огласи и до ввси шаљу се уредиишву „Гл. Народа у Н. Сад.

ГЛАС НАРОДА

Цена је. листу: на годину 4 *ор, на по године ... 2 п на три месеца . 1 » за Србију годишње 5 „

ЛИСТ ЗА НАРОДНЕ ОТБАРИ ПРИЕРЕДУ, ПОШ И ЗАВАВУ.

ОГЛАСЕ ПЛАЕА СЕ 5 НОВ. ОД СВАКЕ ВРСТЕ И 30 НОВЧ. ЗА ЖИГ СВАКИ ПУТ, ЦЕНЕ СУ ЗНАТНО НИЖЕ ЗА ОНЕ ОГЛАСЕ ЕОЈИ ШТО ЧЕШНК ИЛИ У ШТО ВЕВЕМ ОБИМУ ИЗЛАЗЕ У ОВОМ ЛИСТУ.

ШТА БРЕДИ Ч 0 В Е К.

Пештанске неке новине разнеле су глас, да је Патријарх позван у Пешту да му тамо читају лекцију, што се по књишки каже (ас! аисИеп(1ит е1с. (ад аудиј ендум) за то што се не влада онако како би у Пешти хтели; даље се казује, да је патријарх био код министра просвете ТреФора и да га је овај врло хрђаво доиекао. Један лист се само нашао, да то побија и каже, да је Патријарх отишао у Пешту на сабор и да захвали цару на ордену, гато га је добио. Патријарх је по достојанству свом члан угарског сабора у горвем дому, тамо де сами великаши и жупани седе. То су и све владике наше и католичке, те је и владика ЖивковиЕ отигаао у исто време на сабор, када и Патријарх. Патријарх је био позван још летос, да иде на сабор но збогтога, што је у то време био сабор ерпски и због болести своје није могао патријарх отиБи. Сада је са последњом лађом отишао чисто ради тога да своју дужност изврши. З.тотвори српски, који би нас у чапш воде попили, и који са сваке стране гледе, да нам име ерпско окаљују, да нас пред светом изсмеју, употребигае и ову прилику, да иоглавара цркве нагае, пред туђим светом понизе. Али опет и то гато је могло и смело до тога доћи није без узрока и изазива нас да наведемо нешто из историје патријарака српских. Године 1851. био је патријарх Рајачић уВечпозван. Ту буде позван министру Туну. Патријарх оде "сг

и каже слуги, који је на врати стајао, дагаприЈави министру. Слуга га пријави. Министар пусти да патријарх мало чека и да би то нривидно поправио изађе сам у дворану за причек и рекне Патријарху, да га извини, има још нешто мало носла, али ће га одмах моћи примити. Министар уђе унутра, а патријарх се окрене, сиђе доле и оде у свој стан. Када министар изаТје да сам позове Патрвјарха унутра и замоли га за онроштење, што је морао-нешто чекати, не наТје Патријарха у соби за причек. Пошље дакле свога секретара да еове патријарха. Секретар се врати без Патријарха. За тим даде министар секретару писмено и званично га позове. Али поноснн Србин неда се кињити, ни газити никоме. Патријарх рече секретару, онако као што велика господа својим слугама говоре: 8а§ ег ветеш ММз^г, ег 181 ћеи(-,е МЈшв1ег шн! Могдеп шсМ иш! тћ Мп ете 81аМ1е К1гсћешуиг(1е, што српски значи: Нека он каже своме министру, он је данас министар, а сутра не, а ја сам стално црквено достојанство. Сам Цар морао је по томе Патријарха са царем мирити. Али тако су и поштовали свуда натријарха Јоси$а. С њиме нису се смеле новине титрати, или ако би тоиучинилебилесмешне, и нико се нато освртаонеби. Данас нестоји тако. Срце нас боле, што ово признати морамо, али из те штете, нека сваки себи извади ту науку, да неправи човека хаљина, и што човек вигае попушта, тим га већма газе.

ПИСМО ИЗ ХЕРЦЕГОВИНЕ!

Наш један пријатељ добио је пре неколико дана писмо од свога пријатеља са Пиве у Херцеговини, које овде саопштавамо ради тога. да се види како Херцеговацпријатеља незаборављаи како Србинволе своју постојбину. Писмо то гласи: „Сећам те се као свога добра, пријатеља овде на студену камену у крвавом боју, а да ти то посведочим. ево ти пишем и јављам ти се. Познато ти је, да се ми овђе већ од Петрова дана, па све до данас боримо за нашу слободу и наш опстанак као људи, а Вога ми борићемо

се и бићемо се за све то, да само као људи живити моремо и са османлијским и са нашим Турцима све до самога прамалећа, а што прамалећа, него управ све дотле док нестане Турака Османлија у Херцеговину и у сву Босну, и док се ови нанш Турци или не освјесте да заједно живјет моремо или док не изгину — мира прије нема; јер боље нам је мријет но овако живјет ка до селе. А уздамо се у Бога великога, јакога и живога, и у нагае пријатеље и добру браћу и мишцу јуначку, да ћемо постић за гато