Гледишта

lu”, drago je pitanje. Ono što je očito i važno jeste svestrana analiza „Kapitala” vezana za problem metodološke strane rada. Moguć prigovor ovom delu izlaganja svakako je u tome što autor, mada takvih analiza danas zaista nema mnogo, svoja zapažanja o osnovnim problemima metode u „Kapitalu” nije suočavao s mišljenjima koja su se u nas, bar povremeno, javljala. Cinjenica je da ovaj odeljak ostaje značajan ne samo zbog kritike postojećih interpretacija Marksove metode i analizom strukture „Kapitala” već i ukazivanjem da je i sam Marks, u bližem određenju vlastite metode, ostao delom nedorečen, time što ju je različito formuhsao u P o g o voru dragom izdanju „Kapitala”, zatim u Uvodu u kritiku političke ekonomije i u Predgovoru francuskom izdanju „Kapitala”. Budući da je i u samog Marksa pitanje metoda ostalo nedovoljno određeno, koncepcija koja je u okvira ovog rada izložena i branjena, jeste mogućnost za dalji razgovor o tome. U skladu s filozofskim pretpostavkama od kojih polazi u svom radu, autor je na kraju osetio potrebu da i eksplicitno izloži osnove teorije u čijoj p ers P e ktivi tek njegovo istraživanje analize i sinteze dobija svoj smisao i opravdanje. Kao dva posebna međusobno čvrsto povezana načina naučnoistraživačke delatnosti, analiza i sinteza imaju svoju objektivnu osnovu u određenim procesima objekti\Tie stvarnosti. U tom smislu se može govoriti o objektivno-prirodnoj uslovljenosti analize i sinteze kao metode saznanja, ali i o njihovoj draštveno-antropološko-psihološkoj uslovljenosti. Time je Zaječaranović pokazao dijalektičko jedinstvo čoveka i prirode a korektiv valjanosti saznanja izvedenog na temelju analize i sinteze video u praksi koja je subjekt objekt prirode. „Marksistička filozofija je nesumnjivo utvrdila glavni elemenat odgovora, ističući u prvi plan praksu ne samo kao

kriterijum nego i kao izvor, osnovnu i polaznu tačku saznanja” (str. 107). Stvaralački karakter analize i sinteze autor vidi u tome Što oya dva vida saznanja ne smeju ostati na reprodukovanju stvamosti, nego moraju omogućavati čoveku stvaralačku delatnost, a to znači da i sami treba da imaju stvaralački karakter, da osposobljavaju čoveka za sve šire i više ispoIjavanje sebe kao čoveka. Međutim, da autor u razmatranju problema ontološko-antropoloških pretpostavki analize i sinteze nije pretežno ostao vezan za marksističku literatum, nego da je pokušao ukazati na otvorene sporove i dijaloge koji, kada je reč o ovom problemu, postoje danas u okviru filozofije marksizma i egzistencijalizma, na jednoj, i pozitivizma i marksizma, na dragoj strani, ovo bi delo, doduše, premašilo početne svoje okvlre i ambicije njegova tvorca, ali bi zato svestranije podstaklo na razgovor. Imajući u vidu da se ovo delo, u jednom smislu javlja i kao svojevrsna negacija često površnog i nestvaralačkog tretiranja ovog problema u tzv. udžbenicima dijamata, kao_ i to da je razgovorima o pitanju Marksove metode u Kapitalu nedostajala jedna temeljitija razrada i istraživanje same Marksove metode kao dijalektičke metode analize i sinteze, verajemo da ovo delo već i zbog toga zaslužuje izuzetnu pažnju.

sreten petrović

žarko b. jašović

PRESTUPNIČKO PONAŠANJE MLADIH

U izdanju „Narodne armije” u Beogradu izašla je, u pivoj polovini 1967. godine, studija: „Prestupničko ponašanje mladih”, Žarka B. Jašovića, strač-

164