Гледишта

đenje prema kojem bi se stabilizacija mogla postići restriktivnim merama monetarno-kreditne politike. On smatra da se inflaciona spirala kod nas razvila iz iluzije da se akumulativna sposobnost privrede može po volji povećati, makar i nominalno, i da su se na toj osnovi razvili potrošačka psihologija i neracionalnost, koji predstavljaju naše osnovno zlo. Jaz između realne i nominalne akumulacije, stvoren „razvodnjavanjem" one prve i preširokim angažovanjem ove druge, dr Perišin smatra kao „glavni prostor za bujanje inflacije”, za trku između akumulacije i cena, a neracionalno investiranje doprinelo je da njen uticaj bude mnogo veći nego što bi to bio jaz između nominalne i realne akumulacije. U pogledu zaustavljanja inflacionog procesa dr Perišin se ne izjašnjava u prilog primene kreditnih restrikcija jer, iako priznaje da one u mnogo slučajeva daju pozitivne rezultate, one ipak povlače „inflaciju zastoja”, prema čemu niko ne može ostati ravnodušan. On takođe napada poiitičke investicije kojima su omogućene mnoge delatnosti zasnovane na ~injekcijama države” i razvlačenje centralnih sredstava na nacionalni ili regionalni teren, pri čemu je princip racionalnosti ostao u drugom planu ako ga je uopšte bilo 7 Najlakši put da se takve pojave „prikriju” sastojao se u pritisku na banke. On se s pravom obara protiv vladajućeg gledišta planera koja su detronizirala kreditnu politiku a koje se sastojalo u tome da „kada odredimo obim akumulacije i obim potrošnje, onda u najvećoj meri određujemo i obim kredita, a time u krajnjoj liniji i novčani opticaj”, tvrđenje koje je praksa na najočitiji naoin demantovala. Za povremene kreditne restrikcije koje su vršene ~bez jedne određene orijentacije, bez nekih određenih kriterija” (reči dr Miljanića) smatra da su imale još gore ekonomske i političke posledice nego sama inflacija, jer je primarni novac i dalje prodirao kroz nove pukotine (budžetski deficiti, izvoz, zalihe, gubici, žetve, setve itd.). On se nada da će veća samostalnost preduzeća i banaka najzad prekinuti vezu „između države i emisionog rezervoara" i da će to biti jedan od glavnih uslova za uspostavljanje stabilnosti. Upoređujući kretanje društvenog brutoproizvoda po tekućim cenama sa kretanjem novčane mase, on dolazi do zaključka da porast novčane mase nije bio tako velik kao što izgleda i da „prema tome taj porast nije ni mogao biti jedini uzročnik prilično snažne inflacije kod nas”. Po njemu „drugi” faktori su bili ~bar ravnopravni”. U njih übraja ~sam privredni i društveni život”. Pri tome u oceni kretanja društvenog bruto-proizvoda i novčane mase pravi metodološku grešku uzimajući društveni proizvod po tekućim umesto po stalnim cenama, što je jedino ispravno kada je u pitanju procena

216

DR MILOS VUCKOVTC