Гледишта

tako lako popušta „pritiscima”. To ga je, verovatno, i navelo do pogrešnog zaključka da naš kreditni sistem treba da vodi veoma liberalnu kreditnu politiku kao da nje nije bilo i previše. Srećom, on je u tome prilično usamljen (s njim se slažu uglavnom samo oni koji žive od kredita) i srećom, za uspeh privredne retorme, što su naše političke i monetarne vlasti zauzele sasvim suprotno stanovište. Nedavno je Milentije Popović pravilno rekao: „Nedostatak sredstava akumulacije mogao bi se rešiti i preko kredita iz emisije i tako vršiti dalje usmeravanje privrede i dinamiziranje privrednog rasta. Ovakav kredit privremeno bi oživeo privrednu aktivnost, ali bismo se tim putem vratili na nestabilnost, na inflaciju i siično. To ne bi bio samo ekonomski, nego i političld poraz reforme” („Politika" od 5. oktobra 1967, str. 6). Drug Madžar traži ekspanzivnu kreditnu politiku da ne bi došlo do opadanja privrednog rasta i njegovih nepovoljnih posledica. Međutim, u stabilizacionoj krizi, koja se uvek pojavljuje pri akcijama dezinflacije, kao što je ova naša, i sve dok ona traje, nemoguče je ostvariti tako konfliktne ciljeve kao što su stabilizacija i porast ličnih dohodaka, već je prethodno potrebno izvršiti prestrojavanje i sanaciju da bi se prešlo na racionalnije poslovanje. Novi krediti samo bi usporili ako ne i potpuno ugrozili taj neophodni proces. Da li je potrebno na kraju još sumirati zaključke iz prethodnilr izlaganja na temu „Kreditna politika i stabilnost privrede”? Mislimo da više nije, jer naša najnovija iskustva nedvosmisleno potvrđuju naše teze u praksi, a praksa je najbolji sudija svakoj teoriji. Sta pokazuje ta praksa: pokazuje to da čim su se počele pritezati kreditne slavine, odmah su izišla na videlo sva neuralgična mesta našeg sistema privređivanja, a samo to predstavlja već veoma krupan uspeh. Najveći simptom nestabilnosti, porast cena, žaustavljen je ili znatno usporen, ali i ostali pozitivni rezultati postignuti su prvenstveno obuzdavanjem tražnje, zahvaljujući prestanku priticanja emitovanog novca. Razume se da je za potpuni uspeh neophodno da se restriktivne kreditnopolitiićke mere sinhronizuju i dopune pravilndjom naspodelom dohodaka, racionalnijom investicionom i fiskalnom politikom itd. Opšime diskusije o spornim pitanjima o tome šta je uzrok a šta posledica nestabilnosti, kao i rangiranje tih uzroka, ne smeju se shvatiti kao neko prazno teorisanje ili, čak, kao borba za bilo kakvu ličnu afirmaciju, već kao veoma empirijsko pitanje; kojom se polugom valja poslužiti da bi se što efikasnije pristupilo stabilizaciji. Da je to restriktivna kreditna pohtika, jasno je pokazala sama naša stvaraost.

220

DR MILOS VUCKOVIC