Гледишта

ga ipak smatra suviše jednostavnim i površnim. Smatra da naredni korak treba da zađe dublje u razloge našeg inflatornog procesa, a jedan takav osnovni razlog tvrdi on, krije se u porastu ličnih dohodaka, jer „vehčina dohotka, i njegova raspodela predstavljaju osnovne faktore u formiranju tražnje”. Kao da krediti ne istupaju kao dohodak! Pošto se lični dohodak formira ne saino prema radu već i prema mnogim drugim egzogenim faktorima (stepen mehanizacije, monopolizam, ekonomska renta i sl.),u takvim srećnim preduzećima formiraju se visoki lični dohoci koji na taj način postaju lideri visokih dohodaka. Oni drugi, koji nemaju te povoljne egzogene uslove, vrše tada pritiske na razne načine da bi dostigli one prve, i pošto su ti pritisci neodoijivi i raznovrsni, banke popuštaju i tako dolazi do ekspanzije kredita. Na taj način dolazi se do objašnjenja da kreditna inflacija nije uzrok već posledica. Ovde, dakle, imamo posla sa dva inicijalna impulsa: jedan je pritisa'k od strane primalaca nižih ličnih dohodaka da dostignu svoje srećnije „lidere”, a drugi je u pasivnom uzmicanju kreditnog sistema pred tim pritiscima. Ne vidimo nikakvu bitnu razhku između našeg i piščevog tumačenja, jer i mi stalno naglašavamo da je na kraju Ikrajeva liberalna kreditna pohtika krajnji uzrok, a na to se svodi i čitava piščeva argumentacija. Razlika je samo u tome što Lj. Madžar stavlja lične dohotke na prvo mesto, dok smo mi, pored njih, imali u vidu i druge uzroke (investicije, zalihe, platni bilans i ostalo). Doduše, neke od njih pominje i pisac, ali kao „dodatne”. Interesantno je da među njima ne nabraja preterane investicije, koje mnogi drugi stavIjaju na prvo mesto. Moram rado priznati da je njegovo tretiranje uloge zaliha na veoma zavidnoj visini i da je on jedan od veoma retkih ekonomista koji je uočio čisto spekulativni momenat pri njihovom formiranju. Ali verujemo da i taj momenat ne bi igrao veliku ulogu da mu nije pogodovala inflaciona klima uslovljena kreditnom ekspanzijom. Imamo utisak da je Lj. Madžar prišao analizi našeg inflacionog procesa sa savremenih pozicija građan■ske ekonomske teorije, koje on, vidi se, vrlo dobro poznaje. U njoj je zastupljena spiraila nadnice-cene (wagw-price spiral), inflacija tražnje i inflacija troškoaia (demand pull and coist induced inflation), pa i teorija ugledanja (Duesenberry’s demonstration effect) i drage. I dobro je što je tako uradio jer se sve ove teorije, mutatis mutandis, uklapaju i u našu tržišnu privredu. Jedino što nije uzeo u obzir, to su specifičnosti našeg kreditnog sistema. Jer u kapitalizmu nema kredita bez duboke provere kreditne sposobnosti i sigurnog pokrića, nema pojava da kratkoročni krediti služe za finansiranje investicija niti se

219

KREDITNA POLITIKA I STABILNOST PRIVREDE