Гледишта

limična skraćivanja, proširivanja i neznatne sadržinske izmene, ali podudarnost tekstova nije izbegnuta, što se može videti upoređivanjem više stranica iz „Sociologije” (77—81, 84—85, 93—94, 97) sa odgovarajucim stranicama knjige „Drustveno samoupravIjanje i raspodela prema radu u Jugoslaviji” (24, 26—27, 30, 32—33, 40, 42—43, 45). Autor ni ovde ne skreće pažnju čitaocu na tu sadržinsku podudarnost sa tekstom iz svoje druge knjige. Drugo poglavlje (str. 67—95), pod naslovom „Oblici učešća radničke klase u upravljanju proizvodnjom u savremenom društvu”, potpuno je identično sa odgovarajucim delom knjige „Sociologija” (str. 491—519). Na stranici 76. autor napominje da je tekst preuzet iz druge njegove knjige, ali da se prezentira ~u nešto izmenjenom vidu”. Medutim, neposredno uporedivanje odgovarajućih tekstova, pokazuje da nisu izvršene apsolutno nikakve promene. Zanimljivo je, međutim, napomenuti da je odeljak o kome je reč objavljen, takode bez ikakvih promena, i u trećoj autorovoj knjizi „Sociologija rada” (str. 99 —127). I kada je reč o ovom odeljku, on je, kako rekosmo, u sve tri knjige potpimo identičan, čak se lako može utvrditi da ni štamparski slog nije [ menjan ili ga nije trebalo me! njati. ' Treće poglavlje (str. 99 —114), j pod naslovom „Radničko sai moupravljanje u Jugoslaviji”, j takode je integralno i bez ika-1 kvih promena objavljeno u o obe prethodne autorove knji-2 ge („Sociologija”, str. 519—529 ć 542 —546 i „Sociologija rada”, 2-str. 129 —145), tako da ni ovde ixnema nikakvih izmena, osim d jednog jedinog slova (f), dodays tog ispred podnaslova „0 ne>l kim rezultatima i problemima >.sistema radničkog samoupravflljanja”. Autor je i ovde proapustio da ukaže na tu okolinnost. UU cetvrtom i daljim odeljciama postupak je sličan. Iz svoifjih rani je objavljenih knjiga jsautor uzima pojedine delove i stranice i ponovo ih objav-

ljuje. Na primer, tekst pod naslovom „Teorijske osnove konkretizacije svojine kao preduslova i materijalne osnove viška rada” doslovce je preuzet iz knjige „Sociologija” (str. 529—534); tekst tačke „Faktori koji saobražavaju egzaktnost raspodele adekvatno mogućnostima merljivosti živog rada” sadržan je u knjizi „Sociologija” (str. 536-542); šesto poglavlje počinje (str. 235 — 236) tekstom objavljenim u „Sociology!” (str. 534—536); identičan je deo teksta pod naslovom „Razlioita pojmovna odredenost raspodele” (str. 236 — 237) sa odgovarajućim tekstom iz „Sociologije” (str. 536). Svi citirani delovi objavIjeni su i u trećoj knjizi dr a Vladimira Raškovića „Sooiologija rada” (str. 171 —184) bez ikakvih promena. Već smo istakli da je prema uobičajenim normama naučnog komunioiranj a autor bio dužan da ukaže na sličnost, podudarnost ili identičnost ovih tekstova sa već prethodno objavljenim tekstovima. Da je autor tako postupio, bilo bi odmah vidljivo da pred sobom imamo, u stvari zborni k njegovih već objavljenih radova sa delovima koji se prvi put objavljuju i sa manjim ili većim izmenama koje su potrebne iz metodoloških razloga i radi poboljšanja teksta. Sa tog stanovišta postupak dra Raškovića može se oceniti kao nekorektan. S pravnog stanovišta, s gledišta ostvarivanja autorskdh prava, naravno, svakome je dozvoljeno da svoje delo reprodukuje, preraduje i da ga kako želi iskorišćava. Otuda, mislimo da je u ovom slučaju, pre svega, za kritiku postupak izdavača Sociološkog instituta što je javnosti prezentirao jedan zbornik radova kao originalnu studiju. Mislimo da to nije dozvoljeno, a, takode, i čudno je da odgovarajuđi samoupravni i stručni organi tog instituta vode izdavačku politiku koja, izmedu ostalog, omogućuje utrostručava n j e autorskog honorara. Ostavljajući po strani kakvi su razlozi uslovili takvu „blagonaklonost", izražavamo sumnju da je zaista „originalan” postupak objavljiva-

489