Гледишта

zna kako se u savremenim političkim sistemima socijalizma teško rađaju nove institucije i principi da bi se, po pravilu, veoma brzo pokazalo da su neadekvatni i neefikasni. Ali je Pariska komuna, bez sumnje, imala nešto što je na najvišem mogućem nivou nadoknađivalo nedostatak briljantnih pravnika i ustavotvoraca. Ona je imala inicijativu i demokratski stvaralački duh radničke klase. Ona je bila jedna revolucija bez ostatka. Ona nije ~htela” imati bilo kakve predrasude prema klasičnoj državnoj tradiciji ni prema klasičnoj građanskoj demokratiji. Ali ona sama bila je sigurno jedan od najdemokratskijih velikih pokreta u istoriji Ijudskog društva. Odbacujući staru državnu mašineriju i forme građanske demokratije i političke organizacije, Pariska revolucija nije mogla da odbaci demokratsku formu i demokratsku suštinu uopšte. Ono čemu je ona svom svojom revolucionamom snagom težila to je podizanje demokratije na viši stepen, tj. njeno dijalektičko prevazilaženje. Klasična politička organizacija imala se transformisati u „političku organizaciju”, tj. u neopolitičku. Političko upravljanje ijudima i stvarima imalo se reducirati na upravljanje samo stvarima. Iz ovakvog političkog napora i usmerenosti revolucije iznikao je mehanizam čiji su osnovni principi fiksirani u političkoj teoriji na sledeći način: skupštinska vladavina (skupštine narodnih predstavnika delegacija) biće zakonodavno i izvršno telo, demokratski izbor i smenljivost svih javnih funkcionera (javni funkcioneri za svoj rad odgovaraju neposredno onima koji su ih izabrali) imperativni mandat u vršenju političke funkcije narodnog predstavnika i zavisnost visine nagrada za vršenje javnih funkcija od visine nagrada za obavljanje dmgih delatnosti (nagrada javnih funkcionera ne sme da bude veća od radničke plate i nadnice). Ma koliko u ovim principima bilo revolucionarnog romantizma, i danas je očigledno da je Pariska komuna na izvanredno temeljan način odredila opštu političku orijentaciju i fizionomiju novog društva. Ona je, zaista, bila konsekventna: jedinstvo zakonodavne i izvršne vlasti kao opšti okvir političke organizacije trebalo je da obezbedi radničku klasu na vlasti od opasnosti da se njene osnovne političke institucije pretvore u neefikasne brbljaonice u kojima će se nadmudrivati zakonodavno telo i vlada. Radnička klasa nije imala razloga da se plaši snažnog prodora „narodnog elementa”, same radničke klase, u vladu, tj. onaj organ koji nastaje kao rezultat neposredno izražene volje radničke klase (naroda), odgovara neposredno narodu, kako za zakone koje donosi, tako i za njihovo sprovođenje. Pariska komuna se ne plaši opomena i opasnosti da se na ovakav način ostvamje velika koncentracija vlasti, jer se ona

549

DEMOKRATSKA TRADICIJA I SKUPŠTINSKI SISTEM